jovana - beleške onako usput...

Koracima prelazim bulevar, tvoj.
Pogledom slova, osećanjima kišu koja napolju pada međ' pregolema četiri nebodera od kojih u jednom živim ja.

Ako kroz prozor pogledaš (ukoliko podigneš teški zastor koji nije težak i masivan, ali ja volim da ga posmatram kao takvog, pomalo barokno obojenog. Baldahin, rekla bih ja, zvuči lepo) vidiš lotosov cvet mojih ekstremiteta i iz njega trup moj i glava moja i oči uperene negde ka istoku.

Mislim da si na istoku.

šiljan - baba milevini zapisi 2

Znam ja da ubavo je pored toplu furunu da se greješ al sinko neje lošo i ponekad da si neko drvo u njuma ubaciš

I da krila da ti sama izrastu džaba ti taj krila ako si nemaš veru u sopstveni let

Sinko sve dok ljubav možeš makar i da nanjušiš ljubav postoji

Sinko onoj što ti duša vidi i žmurećki će nađeš

Sinko pticu možeš da si voliš i da gu u kavez ne turaš

Sinko budala si je budala ali samo mudar čovek može da bude budala

Sinko Neško tvoje je bunari da kopaš a kuj će iz tija bunari vodu da pije toj tvoja briga neje

Džabe od nebo zboriš na pticu u kavez bolje je od kavez vrata da otvoriš nebo će si ona svoje sama nađe

Sinko nemoj da se zajebeš nebo neje gore al neje ni dole

Sinko Neško što tuj stenu uz breg guraš ne se ič pituj jel će te t’d u isti taj momenat ista taj stena smrvi

Sinko koj je na nebo neje na zemlju koj je na zemlju neje na nebo al sinko upamti samo budala pravi razliku između nebo i zemlju

Sinko džabe se trudiš da si u poklopenu čašu vodu sipeš

Sinko Neško ako čekaš da ti krila porastu pa da poletiš nikad nebo neće ti dot’kneš

Sinko tek kad ti ispod noge put izm’knu t’d ćeš po svoj put da proodiš

Sinko koj u ljubav ne veruje ni Bog ne mož’ da mu pomogne

prika - kurac naš nasušni

Šteta baš – e do mojega, e do kurca

Ali gospodine, zar ne vidite da tu ne možete proći – kude ćeš na moj kurac, kude ćeš na mojega?

Neću – ’oću, boli me kurac, ne te jebem

Baš me briga – boli me kurac, zabole me kurac, trni mi kurac, jaska...

Ne znam – jebem li ga, kur’c li mi ga znaje

Neću da radim, čitam, pevam... – ću ga jebem da radim, čitam, pevam...

Što si neraspoložen, šta te muči, što se ljutiš, šta ti je – koj ti je (moj) (pa sad) kurac?

Ti si niko i ništa – koj si (mi) pa ti kurac?

Ko je ovo – koji je (pa) ovaj kurac?

Nesposobnjaković koji se izdaje za nešto – lipov kurac

 Kad stvari idu loše – idu uz kurac

Neželjeni gost – koji je pa sad kurac

Ne osećam se dobro – otiš’o sam u kurac

Ne vidim ništa, ne osećam ništa, ne... – vidim, osećam... kurac

Šta hoćeš više – koj kurac (pa sad) ’oćeš

Što ne paziš kuda ideš – u kurac li gledaš?

Ružan – lep do kurca

Ne možeš mi ništa – će me vatiš za kurac

Kad stvari krenu naopako – e do kurca, e do mojega

Gde si dosad – kude si na moj kurac?

Šta si tamo tražio kad si znao da je tamo loše – kurac li si moj tamo tražija, koj kurac si tamo tražija?

Ne trebaš mi – kuj ćeš mi kurac, kurac li ću kitim s tebe?

Ti ne znaš šta hoćeš u stvari – kurac li moj ’oćeš?

Došla maca na vratanca – dođe i ti na moj kurac

Ne dam ti – kurac ću ti dam, eve ti kurac

Ali nemam gde da vas smestim. Vidite da je sve puno – na kurac li da te kačim?

Dosta mi je svega – pun mi je kurac

bubi - ejdžizam – inicijacija u mladost

Ako se približavate četrdesetoj godini, sve se više udaljavate od ogledala i sve vas više, verujem, obuzima strah u vezi sa tim hoće li oni od kojih vam zavisi posao, a od kojeg vam zavisi skoro sve ostalo, primetiti ono što se možda samo u ogledalu i vidi - vaše godine! Bez obzira na to koliko ste iskustva i znanja akumulirali i koliko ste ih vešto udenuli u praksu, svaka nova bora koja vam se bezobzirno i neminovno ukopava u lice sve vas više „ukopava“. Što starije izgledate, sve su vam manji izgledi da se izborite u trci zvanoj ejdžizam, teror mladosti i uspešnosti. A taj kros je, nažalost, obavezan!

Jedan moj kolega nedavno je napisao da su pedesetogodišnjacima u Srbiji poslodavci postali očuh, a država maćeha. U vreme kada su bili mladi i perspektivni, u SFRJ je traženo iskustvo, sada kada su iskusni, cene se mladi, pa je sredovečnima bliže grobno od radnog mesta!


Znači li to da je ovo društvo postalo tesno, da nema mesta za sve... i šta će biti s „prekobrojnima“?

Za sve je, smatra se, kriv kapitalizam. Krajem tih revolucionarnih 60-tih mladi su dobili poseban, gotovo povlašćen društveni i kulturni status, tradicionalne uloge i autoriteti razvodnjeni su na razne načine, a industrija zabave i reklama lepo, mlado telo uspostavila kao meru prestiža. Ali nije problem u ovoj promeni koja, u suštini, nosi dobru nameru. Problem je što je došla naglo, gotovo naglavačke, pa smo iz jedne krajnosti otišli u drugu, od veća staraca do ejdžizma!

Svemu ovome medijska kultura ide na ruku, vođena verovatno „rukom koja je hrani“, a zbog čega će mnogi ostati gladni. Postali smo roba, ili makar roboti koji besomučno kupuju što im se nameće. Šta imamo, šta radimo i kako izgledamo, to su pitanja s kojima nas uspavljuju i bude. Vrsta mobilnog telefona, lap topa i automobila su ulaznice za život. Znanje možete da kupite, da ga imate dakle formalno i nemate brige - ako vam je forma sjajno upakovana!
Velika je i providna, a nadasve neodrživa bila laž da smo svi jednaki. Sada se, gle čuda, pred nas ona ponovo stavlja u nekom modernijem obliku - ponovo svi treba da budemo isti, ali ovaj put večno mladi, snažni i uspešni! Da bi nam bilo lepo moramo pre svega da budemo - lepi! A onda nam se sva vrata otvaraju.

U sportu je ovakvo korišćenje prečica nazvano stranputicom, a uz to je i kažnjivo. Doping u toj društvenoj areni gotovo da je legitiman. Šminka, plastične operacije, brz i lak put do diplome, sve radimo brzo i lako, sve prihvatamo olako... U duhu, ili bolje reći bezdušnosti vremena i sama uvek jurim na posao, kao da će mi on pobeći, kao da će mi ga neko ukrasti... preskačem po dva stepenika i priznajem, prvo mesto na koje odlazim nije redakcija, već šminka. U kontekstu ove priče dekorativna kozmetika se nad estetskom može se nazvati tek lakom drogom.

Lažne grudi, lažna zadnjica, lažne usne - sve se prodaje. Kupujemo i ne razmišljamo da istovremeno sve to ima cenu, mnogo veću od one koju vrednujemo novcem. Tomas Man je rekao da je duh autor tela. Kada pogledam sve posledice terora mladosti, lepote i uspešnosti, od kojih me ipak ponajviše boli kad vidim kako se mladi suludo terorišu sumanutim parametrima lepote, zapitam se nije li ovde ipak neki zloduh, a ne duh autor tela?!

Ali, postoji i suprotna tendencija, da one koji su lepi i smatramo glupima, a mlade površnima. Teoretičari medija čak smatraju da može biti kontraproduktivno da vesti, ozbiljne političke i društvene debate, rade mladi ljudi.

Gde je nastala ta greška u koracima, kako smo to zagledani u cilj, u želji za uspehom, obnevideli?

Jedan moj prijatelj pokušao je da me ubedi da su čitavu tu zbrku pokrenule žene - one radije, kaže, biraju mlade, snažne i uspešne. I tako je trka počela. A prihvatajući te parametre, muškarci su, kaže, prihvatili nepisano pravilo da im uz njih sleduje i nova, mlađa žena. Što je i žene „uvelo“ u tu trku. Na „optuženičku klupu“ stavio je i one žene za koje se smatra da su utrčale na „muški teren“, što je stvorilo čitavu pometnju među ulogama.
Jedna takva priča sa „utrčavanjem“ mi je privukla pažnju, ali prvenstveno zbog toga što njena junakinja nije opterećena važećim parametrima uspešnosti i lepote. Ona je odabrala fudbal. Tačnije, dok većina žena na visokim potpeticama trči za karijerom i lepotom, ona trči za decom i loptom!

Ali, kako sama tvrdi i sport je klizav teren. Više nego igde drugde, ovde kako stariš, sve si manje poželjan na terenu... A za taj transfer u penziju, niko nas ne trenira. Pogotovo ako je o prevremenoj penziji reč.

Nekadašnji obredi inicijacije u zrelost sada su izokrenuti u inicijaciju u mladost preko raznih plastičnih operacija, opsesija dijetama, alternativnih metoda „povraćaja mladalačke energije“... Zavladao je kult tela. To, neminovno traži velika odricanja, ali povlači li za sobom neka osiromašenja?

Pitam se gde je granica između kulta i kulture tela, kako smo je prešli, kako smo zbog težnje ka božanskom savršenstvu sklopili pakt s đavolom?

Kako uopšte izaći na kraj sa tim kada, gledajući se u ogledalo, vidimo na sebi promene koje starost polako ucrtava, u vreme kada proticanje vremena nikako ne sme na nama da se vidi? Čak ni stara sugestija da se u tim godinama (a to su koje god - u kojima vas obuzmu ove strepnje), da bi ti bilo lakše, meriš „sa svojima“, danas pogotovo izaziva apatiju. Mnogi „naši“ teško se mogu prepoznati među nama, uglavnom su se raznim metodama „odmetnuli“ u mlađe. Uvek nam je upravo i bitno, da smo za korak ispred svojih. Dobar je taj takmičarski duh, ali možda bi bilo bolje za nas da se u ovom trenutku, kada je trka poprimila razmere jurnjave, setimo i one druge devize, važno je učestvovati.

Epilog ovog krosa modernih Narcisa može imati kobne posledice, ne samo za prekobrojne, koji ne idu u korak s vremenom, već i za sve učesnike i saučesnike. Živimo u laži i ta će nas istina utoliko jače zaboleti što je duže odlažemo. Ne kaže narod uzalud - preko preče, naokolo bliže. Mislim da je to lekcija koju ćemo tek naučiti. Mislim, nažalost i da ćemo na tom ispitu još dugo padati. Dok, tačnije, ne padnemo s nogu.

željko - johanesburg

Za dvanaest godina od otkrića zlatne žice na mestu današnjeg Johanesburga, iskopano je više zlata nego do tada u čitavim Sjedinjenim Američkim Državama zajedno. Bilo je jasno da je samo pitanje vremena kada će blato koje je dočekalo prve avanturiste biti zamenjeno najmoćnijim finansijskim centrom čitave Afrike. Johanesburg je grad novca, ideja i uspeha. Simbol je aparthejda i borbe za slobodu, ali pre svega, Johanesburg je svetska prestonica zlata. Ukratko, evo kakva atmosfera u njemu vlada...

Zlatna groznica

"Te noći je po prvi put do nas došla vest da je otkriveno zlato u Australiji. Ni o čemu drugom nije se pričalo sledećeg dana. Obuzela nas je požuda i nemir. Pismo za pismom je stizalo sa detaljima o bogatim nalazištima, visokim cenama i opštoj navali. Rasli smo u svojoj izolaciji i nemoći da delimo zaradu. Svaki čovek i neuspešan doseljenik otišao je brodom..."
Ovaj zapis iz 1852. godine, Džordža Rasela (George Russell), legendarnog kopača zlata, najbolje opisuje duh Zlatne groznice i čitave druge polovine devetnaestog veka. 1849. je otkriveno zlato u Kaliforniji, 1851. u Australiji; zatim u Tatiju u Južnoj Africi 1868. godine. To je bilo doba snova, avanturista i naseljavanja pustih kolonijalnih prostranstava.

Takođe, istorija Johanesburga počinje 1886. godine, onoga trena kada je Džordž Voker (George Walker) zapeo za komad zlatne rude na svom imanju u Vitvotersendu (Witwatersand). Gospodin Voker je zapeo na mestu na kojem će kasnije biti iskopano 40% svog svetskog zlata.
Zlato se na teritoriji Južne Afrike i Johanesburga traži još od 1852. sa promenljivim uspehom jer su ga svi očekivali u grumenastom ili peskovitom stanju, kao na drugim sličnim nalazištima širom sveta. Međutim ono je bilo tu, pod nogama, u crvenoj zemlji po kojoj su hodali, samo u malo drugačijem obliku. Džordžu Vokeru i njegovom prijatelju Džordžu Hanibolu (Honeyball) je zbog ovoga trebalo dosta truda da sakupe ljude i sredstva za ulaganja. Probleme su stvarale i tadašnje burske vlasti koje su i same donekle strahovale od pronalaska zlata, jer su sumnjale da bi u slučaju njegovog otkrića teritoriju morale prepustiti tada moćnijim Britancima, što se kasnije i desilo.
Kada je bilo jasno o kakvom se velikom nalazištu radi, za veoma kratko vreme ovu je teritoriju naselilo više od stotinu hiljada kopača i njihovih porodica, iako do Randa nije bilo nikakvih puteva. Vrlo brzo se iz haosa stvorio grad velikog potencijala, čiji ritam i danas mnogi ne mogu da savladaju.
Ipak, nisu se svi obradovali zlatu. Crno domicilno stanovništvo je odmah porobljeno i oterano u rudnike, a tih su se navika belci, u ovom ćošku sveta, teško odvikavali.

Aparthejd

Teritoriju Južnoafričke Republike kolonizovali su Englezi i Holanđani, odnosno Buri, kako se na ovom prostoru nazivaju od sedamnaestog veka zovu. To područje postaje posebno interesantno tek sa otkrićem dijamanata u Kimberliju 1867. godine i otkrićem zlata u Randu 1886. Nakon toga, obe ove kolonijalne sile su htele preuzeti dominaciju na ovom prostoru, tako da je dolazilo do neprestanih sukoba. Na kraju su ti sukobi prerasli u Burski rat 1899.-1902., posle kojeg su Britanci povratili izgubljeni uticaj. Pored mnogih sporazuma i dogovora, sukobi i tenzije između ove dve nacionalne grupe nisu prestajali sve do pojave Afričke nacionalne partije 1940. godine, koja je preuzela političku većinu na obe strane. Ova partija, sa za to vreme popularnim i veoma jakim rasističkim predznakom, kao glavnu stavku u svom programu imala je donošenje mnogih zakona nazvanih "aparthejd", kojima se ozvaničava bela dominacija i vlast u Južnoafričkoj Republici (JAR). Celokupno stanovništvo podeljeno je u tri grupe: beli - "osobe koje se očigledno mogu smatrati belim"; obojeni, odnosno Azijati ili osobe kojima jedan roditelj nije beo i crni kojima su oba roditelja afričkog porekla. Postojali su poslovi samo za belce; zabranjeni su mešoviti brakovi; uspostavljana je stroga restrikcija kretanja crnog i obojenog stanovništva, a u praksi se tolerisalo maltretiranje pa čak i ubijanje crnog stanovništva. Između ostalih, uspeli su isprovocirati jednog mladog advokata, Mahatmu Gandija, da se bavi politikom. Ponižen zbog nijanse kože, upravo u Johanesburgu, Gandi pravi svoje prve političke korake, okupljanja naroda i prve političke proteste. Kao opasan po sistem svojim nenasilnim metodama, biva izbačen iz zemlje i vraćen u rodnu Indiju. U šali se često kaže da im to Britanci nikada nisu oprostili.

U posleratnom periodu zbog pritiska zemalja pobednica nad fašizmom, ovi zakoni su se delimično menjali i prilagođavali, ali samo "kozmetički". Smisao i rezultat je bio uvek isti: jaka rasna segregacija. Režim je bio toliko neumoljiv da su formirali nezavisne crnačke države unutar JAR, tzv. Domovine, kako tamnoputi ne bi ostvarivali svoje glasačko pravo u republici belih ljudi.
Zbog ovoga je JAR sve vreme trpela kritike Ujedinjenih nacija i dugo je bila pod sankcijama. Pritisak spolja i iznutra bio je veliki. Borcima za slobodu crnaca sudilo se po zakonima protiv kojih su se borili, ili su njihovi politički skupovi bili brutalno prekidani, sa velikim brojem žrtava. Mnogo je ljudi izgubilo život u borbi za slobodu crnog stanovništva, koja neprekidno traje još od stupanja na snagu aparthejda. Najpoznatiji među borcima za slobodu bio je doskorašnji predsednik Nelson Mandela, koji je zbog svojih stavova najveći deo te borbe proveo u zatvoru i izrastao u simbol patnje i borbe crnog čoveka. Aparthejd je 1990. godine konačno propao...

Nakratko je došlo do osipanja belog stanovništva, uglavnom onih nesavesnih, ali su jak nacionalni ponos i unutrašnji interesi sprečili anarhiju i sačuvali državu, čija je vlast izborima 1993. potpuno prešla u ruke "crnih", tačnije Afričkog nacionalnog kongresa predsednika Nelsona Mandele.
Savremeni i ekskluzivni centar grada, simbol bele dominacije u JAR, u kojeg su crnci mogli ući samo uz dozvole gazda za koje su radile, preko noći su naselili crni stanovnici. Kao i svaki drugi prelazni period i ovaj je bio obeležen visokom stopom kriminala, ubistava i nesigurnosti. Paralelno se odvijao proces pomirenja na svim nivoima, a pored prvobitnog razočaranja i apatije, belo stanovništvo ipak nije napustilo svoju zemlju, mada su mnogi otišli. Teško je ponovo naći tako bogatu domovinu i kompromis je vrlo brzo postignut.
Sukobi između bele i crne rase bili su neminovnost. Iz ugla belaca to bi izgledalo ovako: mi smo došli i otkrili zlato sa kojim crnci nisu znali šta da rade, a doneli smo i civilizaciju sa sobom. Zašto bismo delili zaradu kad ovi nemaju pojma?! Sa strane crnaca to izgleda ovako: zlato i vama služi samo za minđuše kao i nama, i došli ste ovamo da nam smetate da mirno igramo uz tam-tam, što i vi vrlo rado radite. Jedino što vam vredi jeste škola. Mi vama zlato - vi nama školu?!
Ali, "bledoliki" nisu hteli ni da čuju da mali crnci idu u istu školu sa njihovim sinovima i došlo je do velike pobune u Sovetu 1976. godine, koja je skrenula presudnu pažnju sveta na ovaj njegov nesretni deo. Gradić Soveto, sada sastavni deo Johanesburga, simbol je borbe protiv aparthejda. Iz soveta se nekada izlazilo sa pasošem, a uterivalo silom, da bi danas uz previsok stepen ubistava sloboda možda bila pogrešno shvaćena. Johanesburg bez Soveta je kao Njujork bez Bronksa i Harlema. U njemu danas živi skoro milion stanovnika i nema belaca. Brojna su turistička mesta, uglavnom vezana za dugogodišnju borbu za slobodu, a najpoznatiji je Memorijal Hektoru Petersenu, prvoj žrtvi pobune učenika iz 1976. godine.

Grad

Johanesburg je i po površini i po broju stanovnika ogroman grad. Sa periferijom je prečnika oko 50 km i broji preko tri miliona stanovnika. Disproporcija je zbog toga što su retka naselja sa kućama naslonjenim jedne na druge. Po pravilu su okružene velikim brežuljkastim dvorištima i okućnicama, projektovanim tako da niko nikoga ne vidi i ne uznemirava. Obavezno su sa bazenima, što se vidi iz oglasa za nekretnine, gde se ne može naći kuća bez bazena.

Ceo grad je prepun drveća i to najčešće drveta džakarande (Jacaranda), koja u proleće ceo grad svojim cvetom boji u ljubičasto. Centar, koji obeležava visoki antenski toranj sa vidikovcem, svojim poslovnim zgradama arhitektonski nalikuje na severnoameričke gradove. U njemu se nalazi Muzej Afrike, najznačajniji muzej kulture i istorije Johanesburga, gde možete upoznati istoriju grada iz svih uglova, ili naprimer naučiti koja je razlika između Bantu i Zulu plemena, razliku između Bura i Holanđana itd.
Južno od centra se nalazi "Grad zlatnog grebena", rudnik zlata, koji je tek skoro otvoren za turiste, jer je bio u upotrebi. Neki tvrde i preteruju da iz aviona čitav ovaj predeo na suncu svetluca zlatnim sjajem, jer je veliki deo rude dosta bogate zlatom, kao jalovina odlagan i rasipan po okolini. Na istom mestu se nalazi i Muzej aparthejda.

U zapadnom delu grada nalazi se Njutaun; neki ga nazivaju azijskom četvrti, gde je Gandi otpočeo svoju nenasilnu borbu protiv kolonijalista i dosta je spomenika iz tog doba. Lavove možete videti u Parku lavova (Lion Park), a ostalu afričku faunu u gradskom zoološkom vrtu. Obavezno iskoristite sve izlete van grada i u prirodu. Johanesburg je bogat velikim parkovima i oazama mira, na kojima se možete približiti Africi, koju očekujemo da vidimo na ovakvom mestu...

Život

U jednom od zvaničnih propagandnih turističkih letaka piše: "Johanseburg je mesto gde možete da doživite Afriku i pijete čistu vodu iz česme". Čitavo mesto je čisto i uredno i zapadni standardi u higijeni su jedino na šta ćete ovde naići.

Većinu turista i novajlija odmah fascinira kvalitet i standard života. Cene su dosta niže od evropskih, a kvalitet robe i namirnica je isti, ili čak i viši. Jednostavno, pije se najbolja kafa, hrani najkvalitetnijim namirnicama i sa te strane južnoafrikanci nemaju premca. Na primer, u supermarketu možete kupovati sve što je najjevtinije na polici i opet da jedete marmeladu kakvu nigde drugo niste probali. U Johanesburgu standard belaca se može uporediti sa zapadnoevropskim ili bolje rečeno sa sličnim gradovima u SAD. Bela manjina i dalje živi i uživa veće ekonomske privilegije i bilo bi nerealno očekivati da se standard preko noći poravna, pa je nemoguće pričati o nekoj srednjoj vrednosti kao merilu kvaliteta života. Međutim, niko vas, bez obzira na poreklo, neće sputavati u svojim poslovnim idejama, ako vrede naravno, a prava i pravila ponašanja su slični američkim. Cene rada su dosta pale poslednjih godina, jer je sve veći broj gazda koji prave kompromise sa svojim egom, zarad zarade i jevtinijeg crnog radnika.
Noćni život je nešto posebno. Inače, ovo je onaj deo Afrike koji nije do kraja pokidao veze sa svojim kolonijalistima i poznat je po dobrom provodu. Valjda stoga što su tu tradicionalno dolazili većinom avanturisti; ljudi koji nisu mogli "s mirom sedeti kući". U Johanesburgu noćni provod počinje posle 10 sati, a ako imate nešto više od turističkog duha treba otići u ulicu Roki strit (Rocky Street), sa velikim brojem noćnih barova i koktel klubova. Da se razumemo, tamo se ide na vlastitu odgovornost i uz obavezno pozivanje taksija u dolasku i odlasku. Ako niste toga kova onda fotoaparat i u ruke i po turističkom vodiču.
Život bez automobila je jednostavno nezamisliv i zbog toga što do skoro u gradu nije bilo nikakve vrste javnog prevoza. Danas postoji uspostavljen autobuski saobraćaj, ali je i dalje glavni gradski prevoz taksi. Vozi se levom stranom; većinom su vozila evropskih marki, koje imaju svoje fabrike u JAR. To je bio način da se zaobiđu ondašnje sankcije Ujedinjenih nacija, uvedene zbog aparthejda, pa je JAR dugo vremena bila jedina zemlja u kojoj se pored Nemačke proizvodio "Mercedes".
Postoji i znatan broj ljudi naše emigracije. Kako iz opravdanih razloga nismo "preležali" Zlatnu groznicu, uglavnom su to iseljenici iz vremena komunizma na našim prostorima, čija je brojnost "osvežena drugom turom" iz ere nacionalizma istih. Svake nedelje je okupljanje u Crkvi svetog Tome, gde i pored svih naših originalnosti, nije loše otići i razmeniti koju sa zemljacima, pogotovo ako ste emigrant. Stvarno, kad čovek ovako na papiru pogleda, JAR izgleda i zvuči kao obećana zemlja, što mnogima ona i jeste, ali sam dužan da napomenem za neke buduće iseljenike u ovu prelepu zemlju, da su do pre ukidanja aparthejda mnogi otišli sa rukama u džepovima i vrlo brzo se snašli, ali da su danas karte podeljene i da ih znam bar deset koji su naseli na priču o favorizovanim belcima i vratili se nazad iz tog drugačijeg sveta.

Danas je Južnoafrička Republika potpuno nova zemlja, koja se iz korena promenila. Mržnje i dalje ima i bila bi to laž da se kaže da se preko noći svi uhvate u Užičko kolo, pa da se posle ponovo "ganjaju" kao neka domaća bela plemena. Verovatno se neki nikada neće izlečiti od predrasuda, ali velika većina o tome više ne razmišlja. Beli i dalje gunđaju jer su dosta privilegija sa kojima su se rodili sada izgubili, pa se to može razumeti, ali se moraju pomiriti sa sudbinom. Ni sada im nije loše, naprotiv. Situacija je toliko drugačija da je i domaćinima sve ovo novo i neobično, baš kao i novajlijama, a Johanesburg je sve lepši i lepši. Koliko su se stvari promenile govore i podatak da je sada veća diskriminacija između novih crnih doseljenika iz okolnih zemljaka i crnog domicilnog stanovništa, a ima čak i sukoba. Ovi im valjda uzimaju posao, te ih nazivaju dođošima. Cirkus, ali pouzdan znak da je stanovništvo sa crnobele slike prešlo na tehnikolor.

Zime nema, jeseni nema, leta nema - samo proleće. Kao leti na Zlatiboru. Takođe na 1.700 metara nadmorske visine Johanesburg je idealno mesto za krvna zrnca i petnaestak dana "visinskih priprema" za novu radnu sezonu. Jeste li bili nekad u Africi? A na Svetskom prvenstvu u fudbalu? Mislite da se sve može opisati u turističkom tekstu? 2010. će "dole" biti nešto što svet do sada sigurno nije video...

svet je jednak zbiru znanja koje imamo o njemu

joškin šiljan

darko

prika - laku noć grdelice

(NEKA DRUGI PRIČAJU O SVOJOJ SRAMOTI , JA ĆU O SVOJOJ. - BERTOLD BREHT)



Laku noć asvaltu tvome na kome se najlakše skupljaju politički poeni po sistemu: svaki obećani kvadrat asvalta - jedan glas,
Kratkom pamćenju tvome (zar nisu oni prethodni obećavali isto što i ovi današnji, a
obećavaće i budući koji će opet biti ovi prethodni),
Javnim i ostalim institucijama za prodaju magle i davljenje gugutki. Kažu da to lepo ide ovih dana,
Vodovodu tvome koji radi po do sada neformulisanom dijalektičkom pravilu ,,što više vode u rekama iz kojih se napaja vodovod, to manje vode u vodovodu",



Laku noć Grdelice,
Laku noć velikoj lešini TIG-a koja se godinama raspada, a nikako da bude pokopana, na radost grdeličkih strvinara,
Lepotama tvojim, prezrenim zato što se ne jedu,
Greškama, prezrenim takođe jer niko iz njih neće da uči,
Pesnicima tvojim što nabadaju po sakralnom tkivu poezije k'o, Bože me prosti, invalid svojom novom protezom po kaldrmi - utisak krajnje težak i mučan (i potpisnik pvih redova je jedan od „grdeličkih pesnika"),
Kadrovskim i ostalim rešenjima tvojim - hvala doktore, imamo mi svoje kvalifikovane mašinbravare za vaše radno mesto,
I prečicama tvojim do posla i položaja što obezvređuju svaku ekonomsku logiku,
Radnicima tvojim nezaposlenim i zaposlenim neradnicima,
Psima lutalicama tvojim što zavijaju k'o pred sudnji dan - ali plašim se da ovo spada u lepši deo priče,
Tvome Kurti i tvome Murti i njihovoj bratskoj slozi - jašimo zajedno dok raga ne crkne,
Političkim koalicijama ad hoc i šteti od njih va vjek i vjekov,
Spavaj Grdelice, sanjaj lepe snove. Trebaće ti za vreme kad se budu svodili računi.

bobe

joškin šiljan – baba milevin zapis

1. Sinko Neškо kad si na anđela svog naletiš ne mu ljubi stopala nego štrapke njegove.

2. Joko ćero ja sam si volela kolko sam si volela ti će si voliš kolko će si voliš al ćero da znaješ niko pogolem od svoju ljubav neje.

3. Joko ćero na jedno si drvo vetar koren izčupa, na drugo mu grane polomi dok si s trećo celu noć po planinu pleše zato ćero ako vetar jesi i vetar moraš da si budeš a i na drvo neje loše će si se povrne.

4. Joko ćero u sopstvenu ljubav možeš da ostaviš koje oćeš i koga si oćeš al upamti poklopac na njuma nikad ne turaj ni konzervans sve će ti se ćerp ubuđa.

5. Joko ćero ne ti trebaju slube da bi si nebo dovatila već si otvori tvoji ubavi dlanovi i nebo će si samo siđe.

6. Jovano sele slobodno si svoju dušu iskrenu i na led iznesi samo će se led otopi a duši nova radost će si dođe.

7. Joko ćero ako oćeš da si budeš ubava ne se ogledjuj u ogledalo već u oči muške.

8. Sinko Neško da znaješ tvoja si duša neje štiglica pa da se s katanac mora u kavez da čuva slobodno si je puštaj nek ide kude i kod koga si oće jer za sva vremena duša si znaje čija je.

9. Sinko Nebojšo nikad nemoj na dušu ranu da nanosiš jer ti sinko moj niko i nikad rupu na tvoju sopstvenu dušu neće može da zakrpi.

10. Sele Joko nikad svoji opanci ne psuj što su se ukaljalin već si sele ti bolje tvoje oči ubave otvori.

11. Joko ćero moja ubava onoga koga ti duša tvoja čista spazi,toga i žmurečki ima da si nadješ.

12. Joko ćero moja ubava da si znaješ samo onaj čije poljupce i običan povetarac može u zaborav da odnese e taj te ćero iskreno ljubi.

13. Joko ćero moje veselo da si znaješ sa,o onog kuj na zna da voli e toga si ćero na tvoje ubave grudi za ljubavnika privati.

14. Puno ljudi ne zna da ubavo nebo s devojačkog pupka potiče ma kude smo u moje vreme znali za trbušnjaci samo tuj i tam mrvka yoga u seno.

15. Oko ćero ljudi misle kad vole da su bolji a istina je kad ljudi ne vole nesu ni ljudi.



16. Sinko Neško za poruku iz dušu ne ti trebaju reči jer si sinko duša tvoja i da oće ne može da slaže.

17. Nikad nije kasno u sebi pronaći anđela jer bez njega niko nikad uzleteti nije mogo.

18. Dozvolite mi da anđela svoga sa neba smestim u srce svoje zbog većeg prostora. Unapred Hvala!

đura - ispis

prvi

Priča o Narcisu još nije završena,
a kada će ne zna se.
Nastavljali su je više puta
I svaki kraj je bio početak.
Po Oskaru Vajldu:
nije sve u vodi
ima nečeg i u očima.

drugi

Veliko pljuvanje
isto je kao veliko spremanje.
Izadjite i pospremite živote,
jer sve bi u pesmu
a pesma tesna.


Treći

Postoje dva razloga za pesmu:
Trajna i jeftina mržnja i
ljubav neograničenog roka,
u zaokruženom životu.

prika - laku noć grdelico*

(NEKA DRUGI PRIČAJU O SVOJOJ SRAMOTI , JA ĆU O SVOJOJ. - BERTOLD BREHT)

Laku noć Grdelico
Laku noć tvojim izlokanim ulicama,
tvojim svetlim likovima, lokalnim veličinama-pijavica kojih se ne možeš
otresti,
laku noć tvojoj retardiranoj svesti-tvojoj čežnji za "starim dobrim vremenima",
zadimljenim kafićima za provetravanje duše i ubijanje bacila u slušnom
aparatu,
tvojim smetlištima iz kojih nezdravo zaudara raspad sistema komunalne službe,
Laku noć Grdelico,
laku noć tvojim bivšim rukovodiocima-oprobanim demonstratorima
sposobnosti da novčane tokove sprovedu u reke ponornice,
sadašnjim što slede svetle primere prethodnih,
prevrtačima tvojim-mačkama sa devet života što se uvek dočekaju na noge,
sitnim šićardžijama što bi da ućare i na sopstvenoj propasti,

Laku noć, Grdelico,
laku noć tvojim grlatim bukagijama koji su odavno znali šta će nam se desiti i to
obavljajući svoj zahtevni posao u neadekvatnim kafanskim uslovima,
dežurnim kritizerima koji bi mnogo toga drugačije i bolje uradili,
palanačkim manirima-sitnim zađevicama i lepim željama za što skorijom
propašću prvih komšija,
usukanim atletama koji bi ono najbolje od ženskog dela populacije i lokalnim
lepoticama koje misle da zaslužuju mnogo više,
ispičuturama što se sutradan bude tako daleko od stvarnosti i tako blizu flaše,
prodavnicama pogrebne opreme-imamo ih tri-jedino su smrt i rasprodaja ugleda
ovde sigurne investicije,
čamotinji našoj, zadahu mediokritetstva, bezizglednosti i našoj dokazanoj
nemoći da uradimo nešto više i bolje,
dremljivim i nervoznim muževima i njihovim ženama-senkama nekadanje lepote i
snova,
potomcima tvojim koji nisu uspeli da izaberu bolje vreme i mesto da se rode,
laku noć njihovoj travi mirisavoj s ukusom slatkih snova i istrasiranim putem za
pakao,
Laku noć radiju tvom "De plusu" što cedi u etar šture vesti i sintetičku tugu za
emotivno posustale.
Spavaj Grdelico, sanjaj lepe snove, potrošila si za danas svoju zalihu stida i
mirne savesti.
Sutra je novi dan.
_______________________________________
*Znamo mi gramatiku, ali nam se ovako više sviđa

gasa - pismo svevišnjem

Počelo je kada su došli neki dobri ljudi i ponovo vratili našu staru veru u okrilje naroda, koji je odmah, jedva čekajući, prihvatio. Kako su najmudriji među nama primetili svi su tokom svih ovih godina prinudnog bezverništva (ateisti ipak veruju u Boga), jedva čekali da nam se ponovo vrati. Da se ponovo, svi zajedno, vratimo na pravi put kojim smo oduvek težili, samo nam je nepravedno izmaknut i bejasmo upućeni na pogrešan kolosek.



U početku je sve bilo u redu, gajili smo i negovali sve što je bilo blisko našoj verom. Sve koji su bili na suprotnoj strani, odnosno nisu hteli da nam se priključe, morali smo da nekako odstranimo, samo da ne bi kvarili pravovernost, ništa lično. Ali ne mogu da nam određuju pravila igre oni koji nam ne pripadaju. Zar to nije pošteno? Da su oni u sličnoj situaciji ne bi se drugačije ponašali. Siguran sam!
Kako je dva dana pre proglašenja novog pastira - predsednika i uvođenja novih pravila, odnosno starih, malo prilagođenih, na osnovu svežih saznanja koja smo dobili sa Velikog brda, mesta gde se odlučivalo o najvažnijim stvarima, doduše neformalno jer su te odluke kasnije morale da prođu kroz regularnu, demokratsku proceduru kako bi postale važeće, došlo do čarki koje je izazvalo jedno, na prvi pogled beznačajno pitanje. Kasnije će se ispostaviti da je pitanje, ipal, bilo sve samo ne beznačajano za našu zajednicu, moda čak i ključno za sam opstanak svega suštinskog.
Po dolasku novog pastira na čelo države sve je dobilo nove dimenzije. Naime, zagovornici ideje da med može slobodno da se konzumira za vreme posta, jer pčele koje ga proizvode nisu baš životinje u pravom smislu reči, već obični insekti, prvi su došli do pastira i izneli mu detaljno problem - usmeno i pismeno. Teza je bila razrađena u deset tačaka veoma lepo napisanih, jasno uobličenih. Niko nije mogao da odoli tako lepo sročenim dokazima, koji su svakako bili poprilično uverljivi.
Tri dana je vođa analizirao, prevrtao papire u pokušaju da sagleda sve moguće strana. Kada je to sve bilo jasno utvrđeno dalje su mogli lako da raspravljaju. Međutim, nije sve išlo tako lako. Jedan problem je bio lako rešen, ali su se drugi pojavili. Pastir, prvobitno nije imao zamerki, ali su mnogobrojni savetnici, po dobijanju papira u ruke, počeli da iznose prve primedbe koje su narušile predsednikovu sigurnost. Međutim, sudbonosan je bio interesantan i slučajan susret...
Na jednoj od mnogobrojnih šetnji koje je Glavni voleo da upražnjava skoro svakodnevno, naravno kada su mu to obaveze dozvoljavale, ugledao je pčelu kako izgubljeno luta tražeći jedini znak koji joj može pomoći da pronađe košnicu, ali sunca tog dana nije bilo. Odjednom, predsednik pomisli da se kao i svako ljudsko biće i mala pčela susreće sa dilemama, problemima na neizvesnom životnom putu.
Kada je tokom sutrašnjeg dana došao na posao susreo sa još i sa papirom (treći znak kao da je bio neophodan da ga ubedi) koji ga je odveo na drugu stranu, na koju je već kročio. Savetnici su ne manje lepo sastavili, u deset tačaka, u kojima se govorilo o važnosti poštovanja pčela i njihovog truda i potrebe da se med ne konzumira na svete dane: tokom postova, kao i sredom i petkom. Ako vernici mogu da se odreknu sira, kajmaka, pavlake, kajgane, maslaca i još koje-čega, bez ikakvih problema, neće im biti teško i da skoro pola života ne jedu med.



Najubedljivije mu je izgledala tačka u kojoj se govorilo o božanskom poreklu svih živih bića pa i pčela, a samim tim i njihovog proizvoda meda. Kada se sa takvim argumentima izađe pred lice pravde mnogo je lakše doneti zaključak. Kao da je taj proizvod toliko bitan, pa nije valjda neophodno da se konzumira tih 150 ili koliko već dana godišnje pitali su se mnogi. Ako je donosilac vere odredio da se ne jede sve što je životinjskog porekla, osim ribe, treba to i poštovati. Od savetnika se čulo i da nije uloga izaslanika Gospodnjeg da baš pravi spiskove namirnica koje ne mogu da se konzumiraju za vreme posta, valjda je jasno da su uključeni svi derivati.
Sve mi je ovo izgledalo kao početak još jedne od mnogobrojnih rasprava koje su postale uobičajena pojava u našem društvu. Stvari su umesto da polako, kao i svaka druga pojava, bivaju zamenjene novim događajima koji sustižu jedan drugi, prerasle u veliku stvar od nacionalnog značaja. Politički i crkveni krugovi su se podelili na dve struje svrstane nezavisno od svih drugih dotadašnjih sporova pa se polako i čitavo društvo podelilo u dva, naizgled, nepomirljiva tabora – za i protiv konzumiranja meda za vreme posta.
Prve su suparnici nazvali medojereticima, ali ni suprotna strana nije ostala dužna, smislili su neobično podrugljiv naziv – medopolovnjaci, narod ko narod. Za vreme postova su prvi kupovali ovu slatku hranu u velikim količinama kako bi pokazali da se ne slažu sa stavom drugih, dok su ovi drugi s gnušanjem odbacivali svaku pomisao na dodirivanje, čak i tegle u kojoj se med nalazi med, a kamoli čega, na daj Bože, drugog. Kada su se stvari zahuktale, a razlike toliko povećale predsednik, inače visokomoralan i samokritičan tip ličnosti, preuzeo je deo krivice na sebe zbog nastanka ovakve situacije pa je doneo uredbu, složiće te se neophodnu, kojom je svaka rasprava o medu, javna ili privatna - zabranjena. Zaprećena kazna za nepoštovanje uredbe koja je kasnije uvedena i u zakone, a bilo je predloga da se metne i u ustav, bila je i do dve godine dobrotvornog rada u nekoj državnoj ustanovi.
Kao i svaki pokušaj da se stvari u zemlji urede nekom silom i ovaj je bio veoma (ne)uspešan. Svi su pokušali da se prilagode i ne govore, ali ih je pomalo kopkalo da među prijateljima, koji ih nikada ne bi izdali, poveravali i raspravljali o suprotstavljenim stavovima.
Ceo slučaj nazvan je „Ka pravoj veri“ i polako je prerastao u ozbiljan sukob, verbalni pa pismeni i na kraju zakonski, nešto konkretno se moralo preduzeti. Kabinet je bio ispunjen do kraja kada je predsednik ušao, zamišljen, zabrinut i svakako zbunjen. Prvi koji je imao hrabrosti da mu se obrati je bio njegova desna ruka, prvi savetnik, zadužen za sporne trenutke. On je predsedniku i kolegama, kako danas kruže legende, rekao: „Ugledni crkveni znalci su, posle mnogo neprospavanih noći i pregledanih knjiga, posebno Svete knjige naše, zaključili da med ne može da se konzumira za vreme posta i dodali da treba uhapsiti svakoga ko se ne pridržava Božjeg zahteva “.
Kako se dalje priča u kabinetu su svi zanemeli, predsednik je pogledao u pod, što se njemu, kako svi znamo, retko događa, svi su znali da se On lično ne slaže sa tako radikalnim odlukama.
Predsednik je osnovao posebnu komisiju zaduženu za kontrolu prodaje, ali i konzumiranja meda. Prvo je i nekako išlo jer nije bilo tako teško zatvarati radnje koje prodaju med i sve proizvode koje ga sadrže, ali je kontrola nedisciplinovanog stanovništva bila veći problem za uvek revnosne državne činovnike. Jedan od najboljih poreskih izvršitelja vodio je Veliki tim, u javnosti se znalo samo njegovo ime i još nekoliko pomoćnika, ostala imena su čuvana u veklikoj tajnosti, kako se nevernici ne bi sakrili kada ih uoče ili saznaju da su krenuli u akciju.
Tajnost je bila glavno oružje. Međutim, kada su, posle nekoliko meseci, svi već znali ko su „hvatači“ krenula je druga faza, plan „B“. Napravljen je spisak sumnjivih, priča se da se na tim strogo čuvanim papirima nalazilo oko dvadeset odsto stanovištva, ne malo, ali i ne mnogo za dobro organizovanu državu, čini se. Kontrola je bivala sve stroža i rigoroznija, u državnoj upravi su jedva čekali dva velika četrdesetodneva posta, ali im ni dva jednonedeljna nisu teško padala. Kada postova nije bilo svaki sreda i petak su bili rezervisani za manje akcije hapšenja.
Kako je vreme prolazilo zatvori su se punili građanima koji nisu hteli da poste, dok su kriminalci - ljubitelji posta, puštani na slobodu. Zatvori su bili sve manji, a tvrdo jezgro jeretika nikako nije moglo da se spreči da konzumira med kad to ne sme da se radi. Vlada je nekako znala da ga jedu, ali nisu mogli da ih uhvate na delu. Onda je čoveku iz senke, do tada neutralnom ministru zaduženom za cenzuru, navodno u snu, a kako su govorili sigurno od Boga, data ideja da svi sumnjivi građani za vreme doručka, ručka, večere i svih užina, koliko god da ih bilo, moraju da otvore sva vrata u kući, na poslu ili bilo gde da se nađu kako bi revnosne komšije, prijatelji, rođaci i slučajni prolaznici, naravno i istražitelji mogli da vide da li na meniju ima meda.

Već posle nekoliko dana od obznane uredbe oni koji su se meda potpuno odrekli, bez obzir da li je post ili ne nisu hteli da ga vide, su prijavili na hiljade ljudi. Teško je bilo tako brzo proveriti sve dojave pa je vlada zamolila građane da ne prijavljuju toliko jedni druge jer niko nije očekivao tako dobar odziv. Potpun haos je polako nastajao. Protivnici zabrane počeli su da prijavljuju najrevnosnije, uključujući i same istražitelje.
Zato Ti se i obraćam svemoćni sa molbom da nam, ako imaš vremena i ako te mnogo ne ometam, nekako pomogneš. Da nam bar daš neki znak i pokažeš kako sve ovo da završimo. Niko više ništa ne radi, cela administracija je zauzeta obradom podataka, ali je nemoguće sve obraditi. Kako i sam radim u jednom administrativnom odseku slučajno sam prisustvovao jednom razgovoru visokih političara koji su došli da provere „nešto“. Tada su pomenuli da je prema procenama Zavoda za statistiku na nivou cele države prijavljeno oko 130 odsto stanovnika, pa će prema najnovijim planovima svi koji imaju samo jednu prijavu biti oslobođeni sumnje, svi koji imaju od dve do pet prijava će biti detaljno procesuirana, a koji imaju više od pet odmah uhapšeni. Ako sada ne pomogneš cela zemlja će biti proglašena za veliki zatvor. Da nije tako strašno veruj ne bih Te uzenimiravao, jer znam da su i ti prezauzet.



Unapred zahvalan,

Celim telom i dušom Tvoj vazda pokorni vernik.

joškin šiljan

prika - zapis pod krstom

. . .
Zaprepašćuje podatak da se toliko energije troši na
ekologiju, toliko para i toliko znanja. Kako samo odudaraju
sve te učene rasprave sve to bleštavo znanje u pore|enju sa onim
što stoji "iza", sa motivima jednog prosečnog ekologa.
Zamislite samo tu zelenu kravlju sreću, "plemeniti miris
balege", mastiljavu sreću jednog kancelarijskog piskarala, sa
svojim privatnim rajem od razneženog zelenila kako odudara od
moćnih silogizama i snage argumenata kojima se služi.

Kosmopolitizam. Još jedna velika svetska ideja koju je
moderno društvo prigrabilo bez pardona, prilagodilo svom
potrošačkom ukusu i time je bezočno lišilo bitnih odrednica.
Centralno mesto u ideji kosmopolitizma bi trebalo da
zauzima novi, promenjeni čovek sa svojom sazrelom snagom i znanjem
koje obavezuje na nove izazove, sa naraslom hrabrošću da se strah
prevazi|e i brižljivo odnegovanom gla|u za novim putevima jer je
sve poznato postalo malo i skučeno.
A šta danas stoji iza cele te lakrdije kosmopolitizma?
Stoji ustvari pokušaj da se celi svet domestifikuje, da se sve
ono što je divlje, preteće i tu|e liši zuba i otrova kako bi se
ostalo u krugu prepoznatljivog i svodljivog na postojeće i time
prilagodilo ukusu prosečnog potrošača.
Eto takav svet "zajedništva, bratstva i ljubavi" sa
mlakunjavom atmosferom i bledunjavim strastima zagovaraju
danas propagatori "modernih ideja" - sve ono sakato i
kastrirano što nema moći da kroči "preko", što ne može da
podnese ništa što već nije zapisano i propisano.
. . .
Istim i još jačim sredstvima kojima krotimo i skrnavimo
prirodu mi danas pokušavamo da je "odbranimo" i "izlečimo".
To je kao kad bi na gangrenu navalili rđavim noževima.

žorž - ma šta da vam pričam

...

O lepoti i njenoj ružnijoj strani
Odmah da se razumemo... Ja nisam lep. Bar mi to nikad
dosad niko nije to rekao. Ne... Lažem ... Rekla mi je
jednom davno moja ćerka kada je imala dve godine, ali i to
sam morao da iznudim sugestivnim pitanjem: "Jesam li ja
lep?" Na šta mi je ona, dete k'o dete, naravno rekla:
"Jesi". Ali šta zna malo dete.
Dakle, lepota je, kao što se kaže, prolazna, to jest,
prošla je pored mene. Ja joj se lepo javim i kažem:
"Dobar dan lepoto!", a ona - ništa. Pro|e pored mene
kao pored turskog groblja. E sad, ja znam da nisam grob, a
još manje sam Turčin, ali šta da uradim da bi mi se
lepota makar približila? Obrijem se - ništa.
Podšišam se - opet ništa. Obučem najlepše i
najnovije zeleno odelo, lepe crvene cipele i žutu
kravatu, jer mi je taj komplet jednom upalio kod jedne
Stanimirke iz Trnjana koja jeste bila ćorava ali je bila
lepotica... i opet ništa.

Ma šta sve nisam radio. čak sam se jedanput i napio kao
svinja, pošto sam tada uvek sam sebi mnogo lepši, pa sam
računao da ću i drugima biti lepši, ali... nema veze.
Nije upalilo. E, onda se inteligentno setim. Obesim
oko vrata tablu na kojoj piše: "JA SAM SPONZOR!" i
... pun pogodak. Odmah mi prilazi lepota i to plava i
kaže cvrkutavim glasom: "Mače, baš si moj tip! Ja
obožavam nosate tipove." I šta da vam kažem. Bio sam
lep celih pola sata...

đura - vidik

đura - vidik

Pristao sam da postanem
vidljiv
i smešan,
hteo sam joj predati oružje
srca,
Mogao sam da je osetim
na daleko,
teretila me je činjenicom
da sam prisutan,
Uhvatila me je
na delu života,
Donela mi je
sve moguće bolesti,
Govorili su
da je kurva
A ja sam joj znao samo ime
POLITIKA.
28. mart 2001. godine

đura - književna molitva

MUZE PESNIŠTVA KOJE STE NA OLIMPU DA BUDE VOLJA VALJA, DA BUDE
CARSTVO VAĆE KAKO NA OLIMPU, TAKO I U NAMA, KAKO NA PAPIRU,
TAKO I U NAŠIM SRCIMA. REČ VAŠU DAJTE NAM I OPLEMENITE NAŠE
DUŠE,
NAŠE TAJNE OBELODANITE I UBLAŽITE NAŠE BOLI. U IME POEZIJE,
PROZE I DRAME.
AMIN.

deset književnih zapovesti

đura -

prva zapovest:
Ja sam književna reč koja sam te izvela iz zemlje groznoljudske, iz kuće ropstva. Nemoj imati
drugih reči osim mene.
druga zapovest:
Nećeš graditi sebi kuće i dvorce od ovoga što je ovde na zemlji i onoga što je gore na nebu.
Nećeš im se klanjati niti služiti jer sam ja književna reč tvoja. Reč ljubomorna koja kažnjava
grehe otaca od trećeg i četvrtog kolena na sinovima onih koji se mrze, a činim milost od
hiljaditog kolena onima koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.
treća zapovest:
Nećeš uzimati uzalud ime književne reči svoje jer reč neće ostaviti bez kazne onoga koji
uzalud uzima ime njeno.
četvrta zapovest:
Seti se da svetkuješ dan subotnji. [est dana čitaj, i obavljaj sav svoj posao. A sedmoga dana je
subota počinak posvećen književnoj reči tvojoj. Tada nikakva posla nemoj raditi, ni ti ni tvoja
rodbina, ni stranac koji se na|e unautar tvojih vrata. Odi do prijatelja u šetnju. Ta i reč je
šest dana stvarala poeziju, prozu i dramu i sve što je u njima a sedmog je dana počinula. Stoga
je reč blagoslovila i posvetila dan subotnji
peta zapovest:
čitaj knjige i piši da imaš lep život na zemlji koji ti dade književna reč tvoja.
šesta zapovest:
Ne prestaj da čitaš!
sedma zapovest:
Uživaj dok čitaš!
osma zapovest:
Pokušaj da pišeš poeziju!
deveta zapovest:
Ne govori lažno o poeziji!
deseta zapovest:
Ne poželi loše knjigama svojim. Ne zavidi onome ko bolje čita od tebe, i ko bolje pesme
piše. Ne preziri ni jednu književnu školu, ni jedan knježevni pravac ni jedno stilsko sredstvo
ni jednog pesnika niti išta što pripada književnosti.

joškin šiljan - život i delo šiljanovobaba milevin zapis

baba mileva
bog dušu prostu
da joj prosti
licem osmehom
zbori šiljanu
e blago tebi sinko
niko te ne razume
nepoznati
dobrivoje firga
bog dušu prostu
da mu prosti
očima toplinom
zbori šiljanu
sigurno si mi sin
iako te ne prepoznajem
provalija
od malih nogu šiljan je voleo
da skače u provaliju
i to na glavu
radostan što se razbija
ko krčag prepun vode kad se razbije
da voda van njega poteče

Administrator

Postoji li zaista u čovekovom životu nekakav
beleg, granični znak, preko koga se ne može tako
lako i da se tek tu, na tom kamenu međašu postaje
čovekom.