...
O lepoti i njenoj ružnijoj strani
Odmah da se razumemo... Ja nisam lep. Bar mi to nikad
dosad niko nije to rekao. Ne... Lažem ... Rekla mi je
jednom davno moja ćerka kada je imala dve godine, ali i to
sam morao da iznudim sugestivnim pitanjem: "Jesam li ja
lep?" Na šta mi je ona, dete k'o dete, naravno rekla:
"Jesi". Ali šta zna malo dete.
Dakle, lepota je, kao što se kaže, prolazna, to jest,
prošla je pored mene. Ja joj se lepo javim i kažem:
"Dobar dan lepoto!", a ona - ništa. Pro|e pored mene
kao pored turskog groblja. E sad, ja znam da nisam grob, a
još manje sam Turčin, ali šta da uradim da bi mi se
lepota makar približila? Obrijem se - ništa.
Podšišam se - opet ništa. Obučem najlepše i
najnovije zeleno odelo, lepe crvene cipele i žutu
kravatu, jer mi je taj komplet jednom upalio kod jedne
Stanimirke iz Trnjana koja jeste bila ćorava ali je bila
lepotica... i opet ništa.
Ma šta sve nisam radio. čak sam se jedanput i napio kao
svinja, pošto sam tada uvek sam sebi mnogo lepši, pa sam
računao da ću i drugima biti lepši, ali... nema veze.
Nije upalilo. E, onda se inteligentno setim. Obesim
oko vrata tablu na kojoj piše: "JA SAM SPONZOR!" i
... pun pogodak. Odmah mi prilazi lepota i to plava i
kaže cvrkutavim glasom: "Mače, baš si moj tip! Ja
obožavam nosate tipove." I šta da vam kažem. Bio sam
lep celih pola sata...
Нема коментара:
Постави коментар