U početku je sve bilo u redu, gajili smo i negovali sve što je bilo blisko našoj verom. Sve koji su bili na suprotnoj strani, odnosno nisu hteli da nam se priključe, morali smo da nekako odstranimo, samo da ne bi kvarili pravovernost, ništa lično. Ali ne mogu da nam određuju pravila igre oni koji nam ne pripadaju. Zar to nije pošteno? Da su oni u sličnoj situaciji ne bi se drugačije ponašali. Siguran sam!
Kako je dva dana pre proglašenja novog pastira - predsednika i uvođenja novih pravila, odnosno starih, malo prilagođenih, na osnovu svežih saznanja koja smo dobili sa Velikog brda, mesta gde se odlučivalo o najvažnijim stvarima, doduše neformalno jer su te odluke kasnije morale da prođu kroz regularnu, demokratsku proceduru kako bi postale važeće, došlo do čarki koje je izazvalo jedno, na prvi pogled beznačajno pitanje. Kasnije će se ispostaviti da je pitanje, ipal, bilo sve samo ne beznačajano za našu zajednicu, moda čak i ključno za sam opstanak svega suštinskog.
Po dolasku novog pastira na čelo države sve je dobilo nove dimenzije. Naime, zagovornici ideje da med može slobodno da se konzumira za vreme posta, jer pčele koje ga proizvode nisu baš životinje u pravom smislu reči, već obični insekti, prvi su došli do pastira i izneli mu detaljno problem - usmeno i pismeno. Teza je bila razrađena u deset tačaka veoma lepo napisanih, jasno uobličenih. Niko nije mogao da odoli tako lepo sročenim dokazima, koji su svakako bili poprilično uverljivi.
Tri dana je vođa analizirao, prevrtao papire u pokušaju da sagleda sve moguće strana. Kada je to sve bilo jasno utvrđeno dalje su mogli lako da raspravljaju. Međutim, nije sve išlo tako lako. Jedan problem je bio lako rešen, ali su se drugi pojavili. Pastir, prvobitno nije imao zamerki, ali su mnogobrojni savetnici, po dobijanju papira u ruke, počeli da iznose prve primedbe koje su narušile predsednikovu sigurnost. Međutim, sudbonosan je bio interesantan i slučajan susret...
Na jednoj od mnogobrojnih šetnji koje je Glavni voleo da upražnjava skoro svakodnevno, naravno kada su mu to obaveze dozvoljavale, ugledao je pčelu kako izgubljeno luta tražeći jedini znak koji joj može pomoći da pronađe košnicu, ali sunca tog dana nije bilo. Odjednom, predsednik pomisli da se kao i svako ljudsko biće i mala pčela susreće sa dilemama, problemima na neizvesnom životnom putu.
Kada je tokom sutrašnjeg dana došao na posao susreo sa još i sa papirom (treći znak kao da je bio neophodan da ga ubedi) koji ga je odveo na drugu stranu, na koju je već kročio. Savetnici su ne manje lepo sastavili, u deset tačaka, u kojima se govorilo o važnosti poštovanja pčela i njihovog truda i potrebe da se med ne konzumira na svete dane: tokom postova, kao i sredom i petkom. Ako vernici mogu da se odreknu sira, kajmaka, pavlake, kajgane, maslaca i još koje-čega, bez ikakvih problema, neće im biti teško i da skoro pola života ne jedu med.
Najubedljivije mu je izgledala tačka u kojoj se govorilo o božanskom poreklu svih živih bića pa i pčela, a samim tim i njihovog proizvoda meda. Kada se sa takvim argumentima izađe pred lice pravde mnogo je lakše doneti zaključak. Kao da je taj proizvod toliko bitan, pa nije valjda neophodno da se konzumira tih 150 ili koliko već dana godišnje pitali su se mnogi. Ako je donosilac vere odredio da se ne jede sve što je životinjskog porekla, osim ribe, treba to i poštovati. Od savetnika se čulo i da nije uloga izaslanika Gospodnjeg da baš pravi spiskove namirnica koje ne mogu da se konzumiraju za vreme posta, valjda je jasno da su uključeni svi derivati.
Sve mi je ovo izgledalo kao početak još jedne od mnogobrojnih rasprava koje su postale uobičajena pojava u našem društvu. Stvari su umesto da polako, kao i svaka druga pojava, bivaju zamenjene novim događajima koji sustižu jedan drugi, prerasle u veliku stvar od nacionalnog značaja. Politički i crkveni krugovi su se podelili na dve struje svrstane nezavisno od svih drugih dotadašnjih sporova pa se polako i čitavo društvo podelilo u dva, naizgled, nepomirljiva tabora – za i protiv konzumiranja meda za vreme posta.
Prve su suparnici nazvali medojereticima, ali ni suprotna strana nije ostala dužna, smislili su neobično podrugljiv naziv – medopolovnjaci, narod ko narod. Za vreme postova su prvi kupovali ovu slatku hranu u velikim količinama kako bi pokazali da se ne slažu sa stavom drugih, dok su ovi drugi s gnušanjem odbacivali svaku pomisao na dodirivanje, čak i tegle u kojoj se med nalazi med, a kamoli čega, na daj Bože, drugog. Kada su se stvari zahuktale, a razlike toliko povećale predsednik, inače visokomoralan i samokritičan tip ličnosti, preuzeo je deo krivice na sebe zbog nastanka ovakve situacije pa je doneo uredbu, složiće te se neophodnu, kojom je svaka rasprava o medu, javna ili privatna - zabranjena. Zaprećena kazna za nepoštovanje uredbe koja je kasnije uvedena i u zakone, a bilo je predloga da se metne i u ustav, bila je i do dve godine dobrotvornog rada u nekoj državnoj ustanovi.
Kao i svaki pokušaj da se stvari u zemlji urede nekom silom i ovaj je bio veoma (ne)uspešan. Svi su pokušali da se prilagode i ne govore, ali ih je pomalo kopkalo da među prijateljima, koji ih nikada ne bi izdali, poveravali i raspravljali o suprotstavljenim stavovima.
Ceo slučaj nazvan je „Ka pravoj veri“ i polako je prerastao u ozbiljan sukob, verbalni pa pismeni i na kraju zakonski, nešto konkretno se moralo preduzeti. Kabinet je bio ispunjen do kraja kada je predsednik ušao, zamišljen, zabrinut i svakako zbunjen. Prvi koji je imao hrabrosti da mu se obrati je bio njegova desna ruka, prvi savetnik, zadužen za sporne trenutke. On je predsedniku i kolegama, kako danas kruže legende, rekao: „Ugledni crkveni znalci su, posle mnogo neprospavanih noći i pregledanih knjiga, posebno Svete knjige naše, zaključili da med ne može da se konzumira za vreme posta i dodali da treba uhapsiti svakoga ko se ne pridržava Božjeg zahteva “.
Kako se dalje priča u kabinetu su svi zanemeli, predsednik je pogledao u pod, što se njemu, kako svi znamo, retko događa, svi su znali da se On lično ne slaže sa tako radikalnim odlukama.
Predsednik je osnovao posebnu komisiju zaduženu za kontrolu prodaje, ali i konzumiranja meda. Prvo je i nekako išlo jer nije bilo tako teško zatvarati radnje koje prodaju med i sve proizvode koje ga sadrže, ali je kontrola nedisciplinovanog stanovništva bila veći problem za uvek revnosne državne činovnike. Jedan od najboljih poreskih izvršitelja vodio je Veliki tim, u javnosti se znalo samo njegovo ime i još nekoliko pomoćnika, ostala imena su čuvana u veklikoj tajnosti, kako se nevernici ne bi sakrili kada ih uoče ili saznaju da su krenuli u akciju.
Tajnost je bila glavno oružje. Međutim, kada su, posle nekoliko meseci, svi već znali ko su „hvatači“ krenula je druga faza, plan „B“. Napravljen je spisak sumnjivih, priča se da se na tim strogo čuvanim papirima nalazilo oko dvadeset odsto stanovištva, ne malo, ali i ne mnogo za dobro organizovanu državu, čini se. Kontrola je bivala sve stroža i rigoroznija, u državnoj upravi su jedva čekali dva velika četrdesetodneva posta, ali im ni dva jednonedeljna nisu teško padala. Kada postova nije bilo svaki sreda i petak su bili rezervisani za manje akcije hapšenja.
Kako je vreme prolazilo zatvori su se punili građanima koji nisu hteli da poste, dok su kriminalci - ljubitelji posta, puštani na slobodu. Zatvori su bili sve manji, a tvrdo jezgro jeretika nikako nije moglo da se spreči da konzumira med kad to ne sme da se radi. Vlada je nekako znala da ga jedu, ali nisu mogli da ih uhvate na delu. Onda je čoveku iz senke, do tada neutralnom ministru zaduženom za cenzuru, navodno u snu, a kako su govorili sigurno od Boga, data ideja da svi sumnjivi građani za vreme doručka, ručka, večere i svih užina, koliko god da ih bilo, moraju da otvore sva vrata u kući, na poslu ili bilo gde da se nađu kako bi revnosne komšije, prijatelji, rođaci i slučajni prolaznici, naravno i istražitelji mogli da vide da li na meniju ima meda.
Već posle nekoliko dana od obznane uredbe oni koji su se meda potpuno odrekli, bez obzir da li je post ili ne nisu hteli da ga vide, su prijavili na hiljade ljudi. Teško je bilo tako brzo proveriti sve dojave pa je vlada zamolila građane da ne prijavljuju toliko jedni druge jer niko nije očekivao tako dobar odziv. Potpun haos je polako nastajao. Protivnici zabrane počeli su da prijavljuju najrevnosnije, uključujući i same istražitelje.
Zato Ti se i obraćam svemoćni sa molbom da nam, ako imaš vremena i ako te mnogo ne ometam, nekako pomogneš. Da nam bar daš neki znak i pokažeš kako sve ovo da završimo. Niko više ništa ne radi, cela administracija je zauzeta obradom podataka, ali je nemoguće sve obraditi. Kako i sam radim u jednom administrativnom odseku slučajno sam prisustvovao jednom razgovoru visokih političara koji su došli da provere „nešto“. Tada su pomenuli da je prema procenama Zavoda za statistiku na nivou cele države prijavljeno oko 130 odsto stanovnika, pa će prema najnovijim planovima svi koji imaju samo jednu prijavu biti oslobođeni sumnje, svi koji imaju od dve do pet prijava će biti detaljno procesuirana, a koji imaju više od pet odmah uhapšeni. Ako sada ne pomogneš cela zemlja će biti proglašena za veliki zatvor. Da nije tako strašno veruj ne bih Te uzenimiravao, jer znam da su i ti prezauzet.
Unapred zahvalan,
Celim telom i dušom Tvoj vazda pokorni vernik.
