недеља, 19. јул 2009.
gasa - pismo svevišnjem
U početku je sve bilo u redu, gajili smo i negovali sve što je bilo blisko našoj verom. Sve koji su bili na suprotnoj strani, odnosno nisu hteli da nam se priključe, morali smo da nekako odstranimo, samo da ne bi kvarili pravovernost, ništa lično. Ali ne mogu da nam određuju pravila igre oni koji nam ne pripadaju. Zar to nije pošteno? Da su oni u sličnoj situaciji ne bi se drugačije ponašali. Siguran sam!
Kako je dva dana pre proglašenja novog pastira - predsednika i uvođenja novih pravila, odnosno starih, malo prilagođenih, na osnovu svežih saznanja koja smo dobili sa Velikog brda, mesta gde se odlučivalo o najvažnijim stvarima, doduše neformalno jer su te odluke kasnije morale da prođu kroz regularnu, demokratsku proceduru kako bi postale važeće, došlo do čarki koje je izazvalo jedno, na prvi pogled beznačajno pitanje. Kasnije će se ispostaviti da je pitanje, ipal, bilo sve samo ne beznačajano za našu zajednicu, moda čak i ključno za sam opstanak svega suštinskog.
Po dolasku novog pastira na čelo države sve je dobilo nove dimenzije. Naime, zagovornici ideje da med može slobodno da se konzumira za vreme posta, jer pčele koje ga proizvode nisu baš životinje u pravom smislu reči, već obični insekti, prvi su došli do pastira i izneli mu detaljno problem - usmeno i pismeno. Teza je bila razrađena u deset tačaka veoma lepo napisanih, jasno uobličenih. Niko nije mogao da odoli tako lepo sročenim dokazima, koji su svakako bili poprilično uverljivi.
Tri dana je vođa analizirao, prevrtao papire u pokušaju da sagleda sve moguće strana. Kada je to sve bilo jasno utvrđeno dalje su mogli lako da raspravljaju. Međutim, nije sve išlo tako lako. Jedan problem je bio lako rešen, ali su se drugi pojavili. Pastir, prvobitno nije imao zamerki, ali su mnogobrojni savetnici, po dobijanju papira u ruke, počeli da iznose prve primedbe koje su narušile predsednikovu sigurnost. Međutim, sudbonosan je bio interesantan i slučajan susret...
Na jednoj od mnogobrojnih šetnji koje je Glavni voleo da upražnjava skoro svakodnevno, naravno kada su mu to obaveze dozvoljavale, ugledao je pčelu kako izgubljeno luta tražeći jedini znak koji joj može pomoći da pronađe košnicu, ali sunca tog dana nije bilo. Odjednom, predsednik pomisli da se kao i svako ljudsko biće i mala pčela susreće sa dilemama, problemima na neizvesnom životnom putu.
Kada je tokom sutrašnjeg dana došao na posao susreo sa još i sa papirom (treći znak kao da je bio neophodan da ga ubedi) koji ga je odveo na drugu stranu, na koju je već kročio. Savetnici su ne manje lepo sastavili, u deset tačaka, u kojima se govorilo o važnosti poštovanja pčela i njihovog truda i potrebe da se med ne konzumira na svete dane: tokom postova, kao i sredom i petkom. Ako vernici mogu da se odreknu sira, kajmaka, pavlake, kajgane, maslaca i još koje-čega, bez ikakvih problema, neće im biti teško i da skoro pola života ne jedu med.
Najubedljivije mu je izgledala tačka u kojoj se govorilo o božanskom poreklu svih živih bića pa i pčela, a samim tim i njihovog proizvoda meda. Kada se sa takvim argumentima izađe pred lice pravde mnogo je lakše doneti zaključak. Kao da je taj proizvod toliko bitan, pa nije valjda neophodno da se konzumira tih 150 ili koliko već dana godišnje pitali su se mnogi. Ako je donosilac vere odredio da se ne jede sve što je životinjskog porekla, osim ribe, treba to i poštovati. Od savetnika se čulo i da nije uloga izaslanika Gospodnjeg da baš pravi spiskove namirnica koje ne mogu da se konzumiraju za vreme posta, valjda je jasno da su uključeni svi derivati.
Sve mi je ovo izgledalo kao početak još jedne od mnogobrojnih rasprava koje su postale uobičajena pojava u našem društvu. Stvari su umesto da polako, kao i svaka druga pojava, bivaju zamenjene novim događajima koji sustižu jedan drugi, prerasle u veliku stvar od nacionalnog značaja. Politički i crkveni krugovi su se podelili na dve struje svrstane nezavisno od svih drugih dotadašnjih sporova pa se polako i čitavo društvo podelilo u dva, naizgled, nepomirljiva tabora – za i protiv konzumiranja meda za vreme posta.
Prve su suparnici nazvali medojereticima, ali ni suprotna strana nije ostala dužna, smislili su neobično podrugljiv naziv – medopolovnjaci, narod ko narod. Za vreme postova su prvi kupovali ovu slatku hranu u velikim količinama kako bi pokazali da se ne slažu sa stavom drugih, dok su ovi drugi s gnušanjem odbacivali svaku pomisao na dodirivanje, čak i tegle u kojoj se med nalazi med, a kamoli čega, na daj Bože, drugog. Kada su se stvari zahuktale, a razlike toliko povećale predsednik, inače visokomoralan i samokritičan tip ličnosti, preuzeo je deo krivice na sebe zbog nastanka ovakve situacije pa je doneo uredbu, složiće te se neophodnu, kojom je svaka rasprava o medu, javna ili privatna - zabranjena. Zaprećena kazna za nepoštovanje uredbe koja je kasnije uvedena i u zakone, a bilo je predloga da se metne i u ustav, bila je i do dve godine dobrotvornog rada u nekoj državnoj ustanovi.
Kao i svaki pokušaj da se stvari u zemlji urede nekom silom i ovaj je bio veoma (ne)uspešan. Svi su pokušali da se prilagode i ne govore, ali ih je pomalo kopkalo da među prijateljima, koji ih nikada ne bi izdali, poveravali i raspravljali o suprotstavljenim stavovima.
Ceo slučaj nazvan je „Ka pravoj veri“ i polako je prerastao u ozbiljan sukob, verbalni pa pismeni i na kraju zakonski, nešto konkretno se moralo preduzeti. Kabinet je bio ispunjen do kraja kada je predsednik ušao, zamišljen, zabrinut i svakako zbunjen. Prvi koji je imao hrabrosti da mu se obrati je bio njegova desna ruka, prvi savetnik, zadužen za sporne trenutke. On je predsedniku i kolegama, kako danas kruže legende, rekao: „Ugledni crkveni znalci su, posle mnogo neprospavanih noći i pregledanih knjiga, posebno Svete knjige naše, zaključili da med ne može da se konzumira za vreme posta i dodali da treba uhapsiti svakoga ko se ne pridržava Božjeg zahteva “.
Kako se dalje priča u kabinetu su svi zanemeli, predsednik je pogledao u pod, što se njemu, kako svi znamo, retko događa, svi su znali da se On lično ne slaže sa tako radikalnim odlukama.
Predsednik je osnovao posebnu komisiju zaduženu za kontrolu prodaje, ali i konzumiranja meda. Prvo je i nekako išlo jer nije bilo tako teško zatvarati radnje koje prodaju med i sve proizvode koje ga sadrže, ali je kontrola nedisciplinovanog stanovništva bila veći problem za uvek revnosne državne činovnike. Jedan od najboljih poreskih izvršitelja vodio je Veliki tim, u javnosti se znalo samo njegovo ime i još nekoliko pomoćnika, ostala imena su čuvana u veklikoj tajnosti, kako se nevernici ne bi sakrili kada ih uoče ili saznaju da su krenuli u akciju.
Tajnost je bila glavno oružje. Međutim, kada su, posle nekoliko meseci, svi već znali ko su „hvatači“ krenula je druga faza, plan „B“. Napravljen je spisak sumnjivih, priča se da se na tim strogo čuvanim papirima nalazilo oko dvadeset odsto stanovištva, ne malo, ali i ne mnogo za dobro organizovanu državu, čini se. Kontrola je bivala sve stroža i rigoroznija, u državnoj upravi su jedva čekali dva velika četrdesetodneva posta, ali im ni dva jednonedeljna nisu teško padala. Kada postova nije bilo svaki sreda i petak su bili rezervisani za manje akcije hapšenja.
Kako je vreme prolazilo zatvori su se punili građanima koji nisu hteli da poste, dok su kriminalci - ljubitelji posta, puštani na slobodu. Zatvori su bili sve manji, a tvrdo jezgro jeretika nikako nije moglo da se spreči da konzumira med kad to ne sme da se radi. Vlada je nekako znala da ga jedu, ali nisu mogli da ih uhvate na delu. Onda je čoveku iz senke, do tada neutralnom ministru zaduženom za cenzuru, navodno u snu, a kako su govorili sigurno od Boga, data ideja da svi sumnjivi građani za vreme doručka, ručka, večere i svih užina, koliko god da ih bilo, moraju da otvore sva vrata u kući, na poslu ili bilo gde da se nađu kako bi revnosne komšije, prijatelji, rođaci i slučajni prolaznici, naravno i istražitelji mogli da vide da li na meniju ima meda.
Već posle nekoliko dana od obznane uredbe oni koji su se meda potpuno odrekli, bez obzir da li je post ili ne nisu hteli da ga vide, su prijavili na hiljade ljudi. Teško je bilo tako brzo proveriti sve dojave pa je vlada zamolila građane da ne prijavljuju toliko jedni druge jer niko nije očekivao tako dobar odziv. Potpun haos je polako nastajao. Protivnici zabrane počeli su da prijavljuju najrevnosnije, uključujući i same istražitelje.
Zato Ti se i obraćam svemoćni sa molbom da nam, ako imaš vremena i ako te mnogo ne ometam, nekako pomogneš. Da nam bar daš neki znak i pokažeš kako sve ovo da završimo. Niko više ništa ne radi, cela administracija je zauzeta obradom podataka, ali je nemoguće sve obraditi. Kako i sam radim u jednom administrativnom odseku slučajno sam prisustvovao jednom razgovoru visokih političara koji su došli da provere „nešto“. Tada su pomenuli da je prema procenama Zavoda za statistiku na nivou cele države prijavljeno oko 130 odsto stanovnika, pa će prema najnovijim planovima svi koji imaju samo jednu prijavu biti oslobođeni sumnje, svi koji imaju od dve do pet prijava će biti detaljno procesuirana, a koji imaju više od pet odmah uhapšeni. Ako sada ne pomogneš cela zemlja će biti proglašena za veliki zatvor. Da nije tako strašno veruj ne bih Te uzenimiravao, jer znam da su i ti prezauzet.
Unapred zahvalan,
Celim telom i dušom Tvoj vazda pokorni vernik.
prika - zapis pod krstom
. . .
Zaprepašćuje podatak da se toliko energije troši na
ekologiju, toliko para i toliko znanja. Kako samo odudaraju
sve te učene rasprave sve to bleštavo znanje u pore|enju sa onim
što stoji "iza", sa motivima jednog prosečnog ekologa.
Zamislite samo tu zelenu kravlju sreću, "plemeniti miris
balege", mastiljavu sreću jednog kancelarijskog piskarala, sa
svojim privatnim rajem od razneženog zelenila kako odudara od
moćnih silogizama i snage argumenata kojima se služi.
Kosmopolitizam. Još jedna velika svetska ideja koju je
moderno društvo prigrabilo bez pardona, prilagodilo svom
potrošačkom ukusu i time je bezočno lišilo bitnih odrednica.
Centralno mesto u ideji kosmopolitizma bi trebalo da
zauzima novi, promenjeni čovek sa svojom sazrelom snagom i znanjem
koje obavezuje na nove izazove, sa naraslom hrabrošću da se strah
prevazi|e i brižljivo odnegovanom gla|u za novim putevima jer je
sve poznato postalo malo i skučeno.
A šta danas stoji iza cele te lakrdije kosmopolitizma?
Stoji ustvari pokušaj da se celi svet domestifikuje, da se sve
ono što je divlje, preteće i tu|e liši zuba i otrova kako bi se
ostalo u krugu prepoznatljivog i svodljivog na postojeće i time
prilagodilo ukusu prosečnog potrošača.
Eto takav svet "zajedništva, bratstva i ljubavi" sa
mlakunjavom atmosferom i bledunjavim strastima zagovaraju
danas propagatori "modernih ideja" - sve ono sakato i
kastrirano što nema moći da kroči "preko", što ne može da
podnese ništa što već nije zapisano i propisano.
. . .
Istim i još jačim sredstvima kojima krotimo i skrnavimo
prirodu mi danas pokušavamo da je "odbranimo" i "izlečimo".
To je kao kad bi na gangrenu navalili rđavim noževima.
žorž - ma šta da vam pričam
...
O lepoti i njenoj ružnijoj strani
Odmah da se razumemo... Ja nisam lep. Bar mi to nikad
dosad niko nije to rekao. Ne... Lažem ... Rekla mi je
jednom davno moja ćerka kada je imala dve godine, ali i to
sam morao da iznudim sugestivnim pitanjem: "Jesam li ja
lep?" Na šta mi je ona, dete k'o dete, naravno rekla:
"Jesi". Ali šta zna malo dete.
Dakle, lepota je, kao što se kaže, prolazna, to jest,
prošla je pored mene. Ja joj se lepo javim i kažem:
"Dobar dan lepoto!", a ona - ništa. Pro|e pored mene
kao pored turskog groblja. E sad, ja znam da nisam grob, a
još manje sam Turčin, ali šta da uradim da bi mi se
lepota makar približila? Obrijem se - ništa.
Podšišam se - opet ništa. Obučem najlepše i
najnovije zeleno odelo, lepe crvene cipele i žutu
kravatu, jer mi je taj komplet jednom upalio kod jedne
Stanimirke iz Trnjana koja jeste bila ćorava ali je bila
lepotica... i opet ništa.
Ma šta sve nisam radio. čak sam se jedanput i napio kao
svinja, pošto sam tada uvek sam sebi mnogo lepši, pa sam
računao da ću i drugima biti lepši, ali... nema veze.
Nije upalilo. E, onda se inteligentno setim. Obesim
oko vrata tablu na kojoj piše: "JA SAM SPONZOR!" i
... pun pogodak. Odmah mi prilazi lepota i to plava i
kaže cvrkutavim glasom: "Mače, baš si moj tip! Ja
obožavam nosate tipove." I šta da vam kažem. Bio sam
lep celih pola sata...
đura - vidik
đura - vidik
Pristao sam da postanem
vidljiv
i smešan,
hteo sam joj predati oružje
srca,
Mogao sam da je osetim
na daleko,
teretila me je činjenicom
da sam prisutan,
Uhvatila me je
na delu života,
Donela mi je
sve moguće bolesti,
Govorili su
da je kurva
A ja sam joj znao samo ime
POLITIKA.
28. mart 2001. godine
đura - književna molitva
CARSTVO VAĆE KAKO NA OLIMPU, TAKO I U NAMA, KAKO NA PAPIRU,
TAKO I U NAŠIM SRCIMA. REČ VAŠU DAJTE NAM I OPLEMENITE NAŠE
DUŠE,
NAŠE TAJNE OBELODANITE I UBLAŽITE NAŠE BOLI. U IME POEZIJE,
PROZE I DRAME.
AMIN.
deset književnih zapovesti
đura -
prva zapovest:
Ja sam književna reč koja sam te izvela iz zemlje groznoljudske, iz kuće ropstva. Nemoj imati
drugih reči osim mene.
druga zapovest:
Nećeš graditi sebi kuće i dvorce od ovoga što je ovde na zemlji i onoga što je gore na nebu.
Nećeš im se klanjati niti služiti jer sam ja književna reč tvoja. Reč ljubomorna koja kažnjava
grehe otaca od trećeg i četvrtog kolena na sinovima onih koji se mrze, a činim milost od
hiljaditog kolena onima koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.
treća zapovest:
Nećeš uzimati uzalud ime književne reči svoje jer reč neće ostaviti bez kazne onoga koji
uzalud uzima ime njeno.
četvrta zapovest:
Seti se da svetkuješ dan subotnji. [est dana čitaj, i obavljaj sav svoj posao. A sedmoga dana je
subota počinak posvećen književnoj reči tvojoj. Tada nikakva posla nemoj raditi, ni ti ni tvoja
rodbina, ni stranac koji se na|e unautar tvojih vrata. Odi do prijatelja u šetnju. Ta i reč je
šest dana stvarala poeziju, prozu i dramu i sve što je u njima a sedmog je dana počinula. Stoga
je reč blagoslovila i posvetila dan subotnji
peta zapovest:
čitaj knjige i piši da imaš lep život na zemlji koji ti dade književna reč tvoja.
šesta zapovest:
Ne prestaj da čitaš!
sedma zapovest:
Uživaj dok čitaš!
osma zapovest:
Pokušaj da pišeš poeziju!
deveta zapovest:
Ne govori lažno o poeziji!
deseta zapovest:
Ne poželi loše knjigama svojim. Ne zavidi onome ko bolje čita od tebe, i ko bolje pesme
piše. Ne preziri ni jednu književnu školu, ni jedan knježevni pravac ni jedno stilsko sredstvo
ni jednog pesnika niti išta što pripada književnosti.
joškin šiljan - život i delo šiljanovobaba milevin zapis
bog dušu prostu
da joj prosti
licem osmehom
zbori šiljanu
e blago tebi sinko
niko te ne razume
nepoznati
dobrivoje firga
bog dušu prostu
da mu prosti
očima toplinom
zbori šiljanu
sigurno si mi sin
iako te ne prepoznajem
provalija
od malih nogu šiljan je voleo
da skače u provaliju
i to na glavu
radostan što se razbija
ko krčag prepun vode kad se razbije
da voda van njega poteče
Administrator
beleg, granični znak, preko koga se ne može tako
lako i da se tek tu, na tom kamenu međašu postaje
čovekom.