marko - skatofagija

Sto je pretrpan knjigama, neke su osvojene, a neke tek flertuju sa mnom. Subotnja noć donosi zvuke iz spoljnjeg sveta i zabada ih u moj mozak: zvuke ljudi koji dovikuju jedni druge i snažno pritiskaju gas svojih prevoznih sredstava, zvuke pasa, nesvesnih činjenice da njihov lavež ništa ne menja i strasni zvuk što monotono razjeda svaku misao koju sa teškom mukom izvlačim iz nepostojanja – zvuk ritam masine!

Noć mirise na jesen, na alkohol. Sakrio sam se noćas od sveta da kopam po bezdanu svoje duše, da tražim zlatnu žicu, ali pronalazim samo ono od čega sam se sakrio.

Gitara ćuti u uglu, telefon ćuti na stolu, ja ćutim na wc šolji, a moj anus govori umesto mene neke nerazumljive, drevne reci. Iz mene izlazi tamna masa i truje prostoriju. Ustajem i dugo gledam u nju. Ruka sama poseže ka masi i ja je držim, topla je, odvratna. Sa punim šakama izlećem na ulicu i mahnito trčim ka izvoru zvuka. Obezbeđenje diskoteke, nesvesno s kim ima posla, trazi da im platim kartu, ja im pružam svoje ruke. Užasnuti su, muka im je. Koristim njihovo rastrojstvo i utrčavam unutra. Niko ne zna sta krijem, neki ipak osećaju. Didzej je na visokom postolju, jahač sprženih mozgova, bog tog mikrokosmosa. 


Lako je uspeti se gore. Stajem pored njega i mažem sprave masom. On užasnut doziva pomoć, koja i bez toga trči ka nama. Pokušavaju da me zgrabe, ali sam im odvratan i gade se da me dodirnu. Ja mašem ka njima svojim tamnim rukama i vrištim drevne, nerazumljive reci. Najzad se pojavljuje jedan sa palicom i ja se onesvešćujem. 



Noć miriše na jesen, na krv. Vezan sam. Zidovi su oko mene, u meni. “Bar sam probao”, kažem glasno, ali zvuk ritam masine prekriva sve i ja padam na kolena  i plačem.