maja - oslić hoki

Oslić Hoki je najdivnija osoba na svetu. Ja volim da se igram u pesku i da pravim pitu od lišća sa obala Tihog okeana. Kad krenem svojom super soničnom podmornicom kroz najdublje delove ljudske duše, uspevam da kreiram svetsku ekonomsku krizu u glavi. Vožnja traje godinama i lagano se završava na kraju ljudske civilizacije kakve smo je do tada poznavali. Negde u daljini se čuje glas promukao i tih odzvanja poput vetra u tamnom usnulom kraju negde u dubini nekih dalekih šuma. Dolaze crne rupe, gutaju kiše i oblake. Vremenska prognoza nije dobra, kažu tamo neki da vremena više nema. Čuju se bubnjevi, odzvanja i nestaje sloboda ispod neke zastave u još jednoj pogrešnoj državi. Neko je sanjao Jugoslaviju. Možda i još jednu okrnjenu stranicu istorije okrenemo naopačke i vratimo dostojanstvo gde su nestale umerene klime? Kopaju duboko u kosmosu da ih pronađu. Prosulo se božje vino. Neko ga uporno trazi nazad. Krijemo ga u telima svojim i čekamo crne rupe.

Gde ste do sada? Lažu nas tamo neki bogovi koji još uvek nisu shvatili da smo spremni da ih ubijemo brzo i bezbolno. Samo neka bude humano. Inače, ja jesam humanista i krajem ovog veka prodaću svoju dušu, ali ne đavolu, ma daj, nikada, već divnim rupama crnim. Gde li se sakrio taj mali Bog? E, bas bih da ga vidim i kažem mu  kakav je majmun. On i nije svestan da smo mi divni ljudi otkrili evoluciju. Gde li beše taj raj, jednom smog, a kupili smo ga za marke, dok nas sad nas malo zezaju ove nove valute. Neka tamo Evropa se ujedinila pa su smislili novu novčanicu o kojoj treba da sanjamo, da se klanjamo, izvinite. Osećam neku čudnu nostalgiju prema papirusu i pitam se kakav bi facebook bio u to vreme. Milioni poštara jure na letećim ćilimima da poboljšaju komunikaciju među ljudima dok mi osećamo u udobnosti našega doma, euforiju za lažnu povezanost sveta.

Zamislite samo na tren da se nekim čudom oglase zvona na kuli iznad vrha krova sveta i onda dođe do rata. Pucaju ljudi, a sa druge strane eto ih planine, reke, mora, livade, peščane plaže, pustinje, maleni maslačak koji odoleva neprekidnoj paljbi. To valjda ne mora ni da se zamišlja, već smo pobedili. Ukrotili smo te bezdušne skotove. I sad se divimo njihovoj lepoti. Ha, to je čovečanstvo da znate tamo u budućnosti kad vas neko pita ko smo i zašto smo ovde. Ja vam dajem odgovor na vaša večna pitanja, namerno kažem vaša, jer planiram da se otcepim uskoro. Možda dam svojoj planeti ime zemlja, lepo je znati koga eksploatišeš, to je jednostavno ljudski. Niste možda čuli, ali smo izmislili i nešto lepo, ali nećemo sad o tome, ta ideja je tek u začeću i koristimo je kao metaforu, uglavnom, ali sprovešćemo taj projekat uskoro, samo da ne zeznemo stvar sa ove crne rupe. 

Muči me nešto ova beleška, ne mogu, a da ne naslutim da vi nećete uvideti ozbiljnost situacije. Mada to i nije tako lose, ja lično jedva čekam to vreme robota i kloniranja, on već tu, ali zamislite mnogo ovakvih oslica još kompjuterski korektinih kako tipkaju snagom uma o nekim novim crnim rupama. Znam da bi ste to voleli, zato na posao, ostalo je još mnogo od ove planete da se iskoristi, a valute se menjaju. Došla je i kriza. Evo jure tamo neki ljudi i moju divnu personu, a ja ko svaka riba pokušavam da se izmigoljim nekako mada velike su njihove mreže, ali ako ovo sa kloniranjem uspe, možda i pobedimo nekako. Bolje da nas je više pa bili i klonovi sa onim crvenim nosićima, uspešno ćemo služiti i zasmejavati po potrebi one druge sto skupljaju valute i imaju neke sada čudne šefove. Ma pametni smo mi, pokazaćemo tim proročanstvima tako što ćemo ih lepo ignorisati kako drugo nego kao ljudi… Živeli!

marko - skatofagija

Sto je pretrpan knjigama, neke su osvojene, a neke tek flertuju sa mnom. Subotnja noć donosi zvuke iz spoljnjeg sveta i zabada ih u moj mozak: zvuke ljudi koji dovikuju jedni druge i snažno pritiskaju gas svojih prevoznih sredstava, zvuke pasa, nesvesnih činjenice da njihov lavež ništa ne menja i strasni zvuk što monotono razjeda svaku misao koju sa teškom mukom izvlačim iz nepostojanja – zvuk ritam masine!

Noć mirise na jesen, na alkohol. Sakrio sam se noćas od sveta da kopam po bezdanu svoje duše, da tražim zlatnu žicu, ali pronalazim samo ono od čega sam se sakrio.

Gitara ćuti u uglu, telefon ćuti na stolu, ja ćutim na wc šolji, a moj anus govori umesto mene neke nerazumljive, drevne reci. Iz mene izlazi tamna masa i truje prostoriju. Ustajem i dugo gledam u nju. Ruka sama poseže ka masi i ja je držim, topla je, odvratna. Sa punim šakama izlećem na ulicu i mahnito trčim ka izvoru zvuka. Obezbeđenje diskoteke, nesvesno s kim ima posla, trazi da im platim kartu, ja im pružam svoje ruke. Užasnuti su, muka im je. Koristim njihovo rastrojstvo i utrčavam unutra. Niko ne zna sta krijem, neki ipak osećaju. Didzej je na visokom postolju, jahač sprženih mozgova, bog tog mikrokosmosa. 


Lako je uspeti se gore. Stajem pored njega i mažem sprave masom. On užasnut doziva pomoć, koja i bez toga trči ka nama. Pokušavaju da me zgrabe, ali sam im odvratan i gade se da me dodirnu. Ja mašem ka njima svojim tamnim rukama i vrištim drevne, nerazumljive reci. Najzad se pojavljuje jedan sa palicom i ja se onesvešćujem. 



Noć miriše na jesen, na krv. Vezan sam. Zidovi su oko mene, u meni. “Bar sam probao”, kažem glasno, ali zvuk ritam masine prekriva sve i ja padam na kolena  i plačem.     

jovana - beleške onako usput...

Koracima prelazim bulevar, tvoj.
Pogledom slova, osećanjima kišu koja napolju pada međ' pregolema četiri nebodera od kojih u jednom živim ja.

Ako kroz prozor pogledaš (ukoliko podigneš teški zastor koji nije težak i masivan, ali ja volim da ga posmatram kao takvog, pomalo barokno obojenog. Baldahin, rekla bih ja, zvuči lepo) vidiš lotosov cvet mojih ekstremiteta i iz njega trup moj i glava moja i oči uperene negde ka istoku.

Mislim da si na istoku.

šiljan - baba milevini zapisi 2

Znam ja da ubavo je pored toplu furunu da se greješ al sinko neje lošo i ponekad da si neko drvo u njuma ubaciš

I da krila da ti sama izrastu džaba ti taj krila ako si nemaš veru u sopstveni let

Sinko sve dok ljubav možeš makar i da nanjušiš ljubav postoji

Sinko onoj što ti duša vidi i žmurećki će nađeš

Sinko pticu možeš da si voliš i da gu u kavez ne turaš

Sinko budala si je budala ali samo mudar čovek može da bude budala

Sinko Neško tvoje je bunari da kopaš a kuj će iz tija bunari vodu da pije toj tvoja briga neje

Džabe od nebo zboriš na pticu u kavez bolje je od kavez vrata da otvoriš nebo će si ona svoje sama nađe

Sinko nemoj da se zajebeš nebo neje gore al neje ni dole

Sinko Neško što tuj stenu uz breg guraš ne se ič pituj jel će te t’d u isti taj momenat ista taj stena smrvi

Sinko koj je na nebo neje na zemlju koj je na zemlju neje na nebo al sinko upamti samo budala pravi razliku između nebo i zemlju

Sinko džabe se trudiš da si u poklopenu čašu vodu sipeš

Sinko Neško ako čekaš da ti krila porastu pa da poletiš nikad nebo neće ti dot’kneš

Sinko tek kad ti ispod noge put izm’knu t’d ćeš po svoj put da proodiš

Sinko koj u ljubav ne veruje ni Bog ne mož’ da mu pomogne

prika - kurac naš nasušni

Šteta baš – e do mojega, e do kurca

Ali gospodine, zar ne vidite da tu ne možete proći – kude ćeš na moj kurac, kude ćeš na mojega?

Neću – ’oću, boli me kurac, ne te jebem

Baš me briga – boli me kurac, zabole me kurac, trni mi kurac, jaska...

Ne znam – jebem li ga, kur’c li mi ga znaje

Neću da radim, čitam, pevam... – ću ga jebem da radim, čitam, pevam...

Što si neraspoložen, šta te muči, što se ljutiš, šta ti je – koj ti je (moj) (pa sad) kurac?

Ti si niko i ništa – koj si (mi) pa ti kurac?

Ko je ovo – koji je (pa) ovaj kurac?

Nesposobnjaković koji se izdaje za nešto – lipov kurac

 Kad stvari idu loše – idu uz kurac

Neželjeni gost – koji je pa sad kurac

Ne osećam se dobro – otiš’o sam u kurac

Ne vidim ništa, ne osećam ništa, ne... – vidim, osećam... kurac

Šta hoćeš više – koj kurac (pa sad) ’oćeš

Što ne paziš kuda ideš – u kurac li gledaš?

Ružan – lep do kurca

Ne možeš mi ništa – će me vatiš za kurac

Kad stvari krenu naopako – e do kurca, e do mojega

Gde si dosad – kude si na moj kurac?

Šta si tamo tražio kad si znao da je tamo loše – kurac li si moj tamo tražija, koj kurac si tamo tražija?

Ne trebaš mi – kuj ćeš mi kurac, kurac li ću kitim s tebe?

Ti ne znaš šta hoćeš u stvari – kurac li moj ’oćeš?

Došla maca na vratanca – dođe i ti na moj kurac

Ne dam ti – kurac ću ti dam, eve ti kurac

Ali nemam gde da vas smestim. Vidite da je sve puno – na kurac li da te kačim?

Dosta mi je svega – pun mi je kurac

bubi - ejdžizam – inicijacija u mladost

Ako se približavate četrdesetoj godini, sve se više udaljavate od ogledala i sve vas više, verujem, obuzima strah u vezi sa tim hoće li oni od kojih vam zavisi posao, a od kojeg vam zavisi skoro sve ostalo, primetiti ono što se možda samo u ogledalu i vidi - vaše godine! Bez obzira na to koliko ste iskustva i znanja akumulirali i koliko ste ih vešto udenuli u praksu, svaka nova bora koja vam se bezobzirno i neminovno ukopava u lice sve vas više „ukopava“. Što starije izgledate, sve su vam manji izgledi da se izborite u trci zvanoj ejdžizam, teror mladosti i uspešnosti. A taj kros je, nažalost, obavezan!

Jedan moj kolega nedavno je napisao da su pedesetogodišnjacima u Srbiji poslodavci postali očuh, a država maćeha. U vreme kada su bili mladi i perspektivni, u SFRJ je traženo iskustvo, sada kada su iskusni, cene se mladi, pa je sredovečnima bliže grobno od radnog mesta!


Znači li to da je ovo društvo postalo tesno, da nema mesta za sve... i šta će biti s „prekobrojnima“?

Za sve je, smatra se, kriv kapitalizam. Krajem tih revolucionarnih 60-tih mladi su dobili poseban, gotovo povlašćen društveni i kulturni status, tradicionalne uloge i autoriteti razvodnjeni su na razne načine, a industrija zabave i reklama lepo, mlado telo uspostavila kao meru prestiža. Ali nije problem u ovoj promeni koja, u suštini, nosi dobru nameru. Problem je što je došla naglo, gotovo naglavačke, pa smo iz jedne krajnosti otišli u drugu, od veća staraca do ejdžizma!

Svemu ovome medijska kultura ide na ruku, vođena verovatno „rukom koja je hrani“, a zbog čega će mnogi ostati gladni. Postali smo roba, ili makar roboti koji besomučno kupuju što im se nameće. Šta imamo, šta radimo i kako izgledamo, to su pitanja s kojima nas uspavljuju i bude. Vrsta mobilnog telefona, lap topa i automobila su ulaznice za život. Znanje možete da kupite, da ga imate dakle formalno i nemate brige - ako vam je forma sjajno upakovana!
Velika je i providna, a nadasve neodrživa bila laž da smo svi jednaki. Sada se, gle čuda, pred nas ona ponovo stavlja u nekom modernijem obliku - ponovo svi treba da budemo isti, ali ovaj put večno mladi, snažni i uspešni! Da bi nam bilo lepo moramo pre svega da budemo - lepi! A onda nam se sva vrata otvaraju.

U sportu je ovakvo korišćenje prečica nazvano stranputicom, a uz to je i kažnjivo. Doping u toj društvenoj areni gotovo da je legitiman. Šminka, plastične operacije, brz i lak put do diplome, sve radimo brzo i lako, sve prihvatamo olako... U duhu, ili bolje reći bezdušnosti vremena i sama uvek jurim na posao, kao da će mi on pobeći, kao da će mi ga neko ukrasti... preskačem po dva stepenika i priznajem, prvo mesto na koje odlazim nije redakcija, već šminka. U kontekstu ove priče dekorativna kozmetika se nad estetskom može se nazvati tek lakom drogom.

Lažne grudi, lažna zadnjica, lažne usne - sve se prodaje. Kupujemo i ne razmišljamo da istovremeno sve to ima cenu, mnogo veću od one koju vrednujemo novcem. Tomas Man je rekao da je duh autor tela. Kada pogledam sve posledice terora mladosti, lepote i uspešnosti, od kojih me ipak ponajviše boli kad vidim kako se mladi suludo terorišu sumanutim parametrima lepote, zapitam se nije li ovde ipak neki zloduh, a ne duh autor tela?!

Ali, postoji i suprotna tendencija, da one koji su lepi i smatramo glupima, a mlade površnima. Teoretičari medija čak smatraju da može biti kontraproduktivno da vesti, ozbiljne političke i društvene debate, rade mladi ljudi.

Gde je nastala ta greška u koracima, kako smo to zagledani u cilj, u želji za uspehom, obnevideli?

Jedan moj prijatelj pokušao je da me ubedi da su čitavu tu zbrku pokrenule žene - one radije, kaže, biraju mlade, snažne i uspešne. I tako je trka počela. A prihvatajući te parametre, muškarci su, kaže, prihvatili nepisano pravilo da im uz njih sleduje i nova, mlađa žena. Što je i žene „uvelo“ u tu trku. Na „optuženičku klupu“ stavio je i one žene za koje se smatra da su utrčale na „muški teren“, što je stvorilo čitavu pometnju među ulogama.
Jedna takva priča sa „utrčavanjem“ mi je privukla pažnju, ali prvenstveno zbog toga što njena junakinja nije opterećena važećim parametrima uspešnosti i lepote. Ona je odabrala fudbal. Tačnije, dok većina žena na visokim potpeticama trči za karijerom i lepotom, ona trči za decom i loptom!

Ali, kako sama tvrdi i sport je klizav teren. Više nego igde drugde, ovde kako stariš, sve si manje poželjan na terenu... A za taj transfer u penziju, niko nas ne trenira. Pogotovo ako je o prevremenoj penziji reč.

Nekadašnji obredi inicijacije u zrelost sada su izokrenuti u inicijaciju u mladost preko raznih plastičnih operacija, opsesija dijetama, alternativnih metoda „povraćaja mladalačke energije“... Zavladao je kult tela. To, neminovno traži velika odricanja, ali povlači li za sobom neka osiromašenja?

Pitam se gde je granica između kulta i kulture tela, kako smo je prešli, kako smo zbog težnje ka božanskom savršenstvu sklopili pakt s đavolom?

Kako uopšte izaći na kraj sa tim kada, gledajući se u ogledalo, vidimo na sebi promene koje starost polako ucrtava, u vreme kada proticanje vremena nikako ne sme na nama da se vidi? Čak ni stara sugestija da se u tim godinama (a to su koje god - u kojima vas obuzmu ove strepnje), da bi ti bilo lakše, meriš „sa svojima“, danas pogotovo izaziva apatiju. Mnogi „naši“ teško se mogu prepoznati među nama, uglavnom su se raznim metodama „odmetnuli“ u mlađe. Uvek nam je upravo i bitno, da smo za korak ispred svojih. Dobar je taj takmičarski duh, ali možda bi bilo bolje za nas da se u ovom trenutku, kada je trka poprimila razmere jurnjave, setimo i one druge devize, važno je učestvovati.

Epilog ovog krosa modernih Narcisa može imati kobne posledice, ne samo za prekobrojne, koji ne idu u korak s vremenom, već i za sve učesnike i saučesnike. Živimo u laži i ta će nas istina utoliko jače zaboleti što je duže odlažemo. Ne kaže narod uzalud - preko preče, naokolo bliže. Mislim da je to lekcija koju ćemo tek naučiti. Mislim, nažalost i da ćemo na tom ispitu još dugo padati. Dok, tačnije, ne padnemo s nogu.

željko - johanesburg

Za dvanaest godina od otkrića zlatne žice na mestu današnjeg Johanesburga, iskopano je više zlata nego do tada u čitavim Sjedinjenim Američkim Državama zajedno. Bilo je jasno da je samo pitanje vremena kada će blato koje je dočekalo prve avanturiste biti zamenjeno najmoćnijim finansijskim centrom čitave Afrike. Johanesburg je grad novca, ideja i uspeha. Simbol je aparthejda i borbe za slobodu, ali pre svega, Johanesburg je svetska prestonica zlata. Ukratko, evo kakva atmosfera u njemu vlada...

Zlatna groznica

"Te noći je po prvi put do nas došla vest da je otkriveno zlato u Australiji. Ni o čemu drugom nije se pričalo sledećeg dana. Obuzela nas je požuda i nemir. Pismo za pismom je stizalo sa detaljima o bogatim nalazištima, visokim cenama i opštoj navali. Rasli smo u svojoj izolaciji i nemoći da delimo zaradu. Svaki čovek i neuspešan doseljenik otišao je brodom..."
Ovaj zapis iz 1852. godine, Džordža Rasela (George Russell), legendarnog kopača zlata, najbolje opisuje duh Zlatne groznice i čitave druge polovine devetnaestog veka. 1849. je otkriveno zlato u Kaliforniji, 1851. u Australiji; zatim u Tatiju u Južnoj Africi 1868. godine. To je bilo doba snova, avanturista i naseljavanja pustih kolonijalnih prostranstava.

Takođe, istorija Johanesburga počinje 1886. godine, onoga trena kada je Džordž Voker (George Walker) zapeo za komad zlatne rude na svom imanju u Vitvotersendu (Witwatersand). Gospodin Voker je zapeo na mestu na kojem će kasnije biti iskopano 40% svog svetskog zlata.
Zlato se na teritoriji Južne Afrike i Johanesburga traži još od 1852. sa promenljivim uspehom jer su ga svi očekivali u grumenastom ili peskovitom stanju, kao na drugim sličnim nalazištima širom sveta. Međutim ono je bilo tu, pod nogama, u crvenoj zemlji po kojoj su hodali, samo u malo drugačijem obliku. Džordžu Vokeru i njegovom prijatelju Džordžu Hanibolu (Honeyball) je zbog ovoga trebalo dosta truda da sakupe ljude i sredstva za ulaganja. Probleme su stvarale i tadašnje burske vlasti koje su i same donekle strahovale od pronalaska zlata, jer su sumnjale da bi u slučaju njegovog otkrića teritoriju morale prepustiti tada moćnijim Britancima, što se kasnije i desilo.
Kada je bilo jasno o kakvom se velikom nalazištu radi, za veoma kratko vreme ovu je teritoriju naselilo više od stotinu hiljada kopača i njihovih porodica, iako do Randa nije bilo nikakvih puteva. Vrlo brzo se iz haosa stvorio grad velikog potencijala, čiji ritam i danas mnogi ne mogu da savladaju.
Ipak, nisu se svi obradovali zlatu. Crno domicilno stanovništvo je odmah porobljeno i oterano u rudnike, a tih su se navika belci, u ovom ćošku sveta, teško odvikavali.

Aparthejd

Teritoriju Južnoafričke Republike kolonizovali su Englezi i Holanđani, odnosno Buri, kako se na ovom prostoru nazivaju od sedamnaestog veka zovu. To područje postaje posebno interesantno tek sa otkrićem dijamanata u Kimberliju 1867. godine i otkrićem zlata u Randu 1886. Nakon toga, obe ove kolonijalne sile su htele preuzeti dominaciju na ovom prostoru, tako da je dolazilo do neprestanih sukoba. Na kraju su ti sukobi prerasli u Burski rat 1899.-1902., posle kojeg su Britanci povratili izgubljeni uticaj. Pored mnogih sporazuma i dogovora, sukobi i tenzije između ove dve nacionalne grupe nisu prestajali sve do pojave Afričke nacionalne partije 1940. godine, koja je preuzela političku većinu na obe strane. Ova partija, sa za to vreme popularnim i veoma jakim rasističkim predznakom, kao glavnu stavku u svom programu imala je donošenje mnogih zakona nazvanih "aparthejd", kojima se ozvaničava bela dominacija i vlast u Južnoafričkoj Republici (JAR). Celokupno stanovništvo podeljeno je u tri grupe: beli - "osobe koje se očigledno mogu smatrati belim"; obojeni, odnosno Azijati ili osobe kojima jedan roditelj nije beo i crni kojima su oba roditelja afričkog porekla. Postojali su poslovi samo za belce; zabranjeni su mešoviti brakovi; uspostavljana je stroga restrikcija kretanja crnog i obojenog stanovništva, a u praksi se tolerisalo maltretiranje pa čak i ubijanje crnog stanovništva. Između ostalih, uspeli su isprovocirati jednog mladog advokata, Mahatmu Gandija, da se bavi politikom. Ponižen zbog nijanse kože, upravo u Johanesburgu, Gandi pravi svoje prve političke korake, okupljanja naroda i prve političke proteste. Kao opasan po sistem svojim nenasilnim metodama, biva izbačen iz zemlje i vraćen u rodnu Indiju. U šali se često kaže da im to Britanci nikada nisu oprostili.

U posleratnom periodu zbog pritiska zemalja pobednica nad fašizmom, ovi zakoni su se delimično menjali i prilagođavali, ali samo "kozmetički". Smisao i rezultat je bio uvek isti: jaka rasna segregacija. Režim je bio toliko neumoljiv da su formirali nezavisne crnačke države unutar JAR, tzv. Domovine, kako tamnoputi ne bi ostvarivali svoje glasačko pravo u republici belih ljudi.
Zbog ovoga je JAR sve vreme trpela kritike Ujedinjenih nacija i dugo je bila pod sankcijama. Pritisak spolja i iznutra bio je veliki. Borcima za slobodu crnaca sudilo se po zakonima protiv kojih su se borili, ili su njihovi politički skupovi bili brutalno prekidani, sa velikim brojem žrtava. Mnogo je ljudi izgubilo život u borbi za slobodu crnog stanovništva, koja neprekidno traje još od stupanja na snagu aparthejda. Najpoznatiji među borcima za slobodu bio je doskorašnji predsednik Nelson Mandela, koji je zbog svojih stavova najveći deo te borbe proveo u zatvoru i izrastao u simbol patnje i borbe crnog čoveka. Aparthejd je 1990. godine konačno propao...

Nakratko je došlo do osipanja belog stanovništva, uglavnom onih nesavesnih, ali su jak nacionalni ponos i unutrašnji interesi sprečili anarhiju i sačuvali državu, čija je vlast izborima 1993. potpuno prešla u ruke "crnih", tačnije Afričkog nacionalnog kongresa predsednika Nelsona Mandele.
Savremeni i ekskluzivni centar grada, simbol bele dominacije u JAR, u kojeg su crnci mogli ući samo uz dozvole gazda za koje su radile, preko noći su naselili crni stanovnici. Kao i svaki drugi prelazni period i ovaj je bio obeležen visokom stopom kriminala, ubistava i nesigurnosti. Paralelno se odvijao proces pomirenja na svim nivoima, a pored prvobitnog razočaranja i apatije, belo stanovništvo ipak nije napustilo svoju zemlju, mada su mnogi otišli. Teško je ponovo naći tako bogatu domovinu i kompromis je vrlo brzo postignut.
Sukobi između bele i crne rase bili su neminovnost. Iz ugla belaca to bi izgledalo ovako: mi smo došli i otkrili zlato sa kojim crnci nisu znali šta da rade, a doneli smo i civilizaciju sa sobom. Zašto bismo delili zaradu kad ovi nemaju pojma?! Sa strane crnaca to izgleda ovako: zlato i vama služi samo za minđuše kao i nama, i došli ste ovamo da nam smetate da mirno igramo uz tam-tam, što i vi vrlo rado radite. Jedino što vam vredi jeste škola. Mi vama zlato - vi nama školu?!
Ali, "bledoliki" nisu hteli ni da čuju da mali crnci idu u istu školu sa njihovim sinovima i došlo je do velike pobune u Sovetu 1976. godine, koja je skrenula presudnu pažnju sveta na ovaj njegov nesretni deo. Gradić Soveto, sada sastavni deo Johanesburga, simbol je borbe protiv aparthejda. Iz soveta se nekada izlazilo sa pasošem, a uterivalo silom, da bi danas uz previsok stepen ubistava sloboda možda bila pogrešno shvaćena. Johanesburg bez Soveta je kao Njujork bez Bronksa i Harlema. U njemu danas živi skoro milion stanovnika i nema belaca. Brojna su turistička mesta, uglavnom vezana za dugogodišnju borbu za slobodu, a najpoznatiji je Memorijal Hektoru Petersenu, prvoj žrtvi pobune učenika iz 1976. godine.

Grad

Johanesburg je i po površini i po broju stanovnika ogroman grad. Sa periferijom je prečnika oko 50 km i broji preko tri miliona stanovnika. Disproporcija je zbog toga što su retka naselja sa kućama naslonjenim jedne na druge. Po pravilu su okružene velikim brežuljkastim dvorištima i okućnicama, projektovanim tako da niko nikoga ne vidi i ne uznemirava. Obavezno su sa bazenima, što se vidi iz oglasa za nekretnine, gde se ne može naći kuća bez bazena.

Ceo grad je prepun drveća i to najčešće drveta džakarande (Jacaranda), koja u proleće ceo grad svojim cvetom boji u ljubičasto. Centar, koji obeležava visoki antenski toranj sa vidikovcem, svojim poslovnim zgradama arhitektonski nalikuje na severnoameričke gradove. U njemu se nalazi Muzej Afrike, najznačajniji muzej kulture i istorije Johanesburga, gde možete upoznati istoriju grada iz svih uglova, ili naprimer naučiti koja je razlika između Bantu i Zulu plemena, razliku između Bura i Holanđana itd.
Južno od centra se nalazi "Grad zlatnog grebena", rudnik zlata, koji je tek skoro otvoren za turiste, jer je bio u upotrebi. Neki tvrde i preteruju da iz aviona čitav ovaj predeo na suncu svetluca zlatnim sjajem, jer je veliki deo rude dosta bogate zlatom, kao jalovina odlagan i rasipan po okolini. Na istom mestu se nalazi i Muzej aparthejda.

U zapadnom delu grada nalazi se Njutaun; neki ga nazivaju azijskom četvrti, gde je Gandi otpočeo svoju nenasilnu borbu protiv kolonijalista i dosta je spomenika iz tog doba. Lavove možete videti u Parku lavova (Lion Park), a ostalu afričku faunu u gradskom zoološkom vrtu. Obavezno iskoristite sve izlete van grada i u prirodu. Johanesburg je bogat velikim parkovima i oazama mira, na kojima se možete približiti Africi, koju očekujemo da vidimo na ovakvom mestu...

Život

U jednom od zvaničnih propagandnih turističkih letaka piše: "Johanseburg je mesto gde možete da doživite Afriku i pijete čistu vodu iz česme". Čitavo mesto je čisto i uredno i zapadni standardi u higijeni su jedino na šta ćete ovde naići.

Većinu turista i novajlija odmah fascinira kvalitet i standard života. Cene su dosta niže od evropskih, a kvalitet robe i namirnica je isti, ili čak i viši. Jednostavno, pije se najbolja kafa, hrani najkvalitetnijim namirnicama i sa te strane južnoafrikanci nemaju premca. Na primer, u supermarketu možete kupovati sve što je najjevtinije na polici i opet da jedete marmeladu kakvu nigde drugo niste probali. U Johanesburgu standard belaca se može uporediti sa zapadnoevropskim ili bolje rečeno sa sličnim gradovima u SAD. Bela manjina i dalje živi i uživa veće ekonomske privilegije i bilo bi nerealno očekivati da se standard preko noći poravna, pa je nemoguće pričati o nekoj srednjoj vrednosti kao merilu kvaliteta života. Međutim, niko vas, bez obzira na poreklo, neće sputavati u svojim poslovnim idejama, ako vrede naravno, a prava i pravila ponašanja su slični američkim. Cene rada su dosta pale poslednjih godina, jer je sve veći broj gazda koji prave kompromise sa svojim egom, zarad zarade i jevtinijeg crnog radnika.
Noćni život je nešto posebno. Inače, ovo je onaj deo Afrike koji nije do kraja pokidao veze sa svojim kolonijalistima i poznat je po dobrom provodu. Valjda stoga što su tu tradicionalno dolazili većinom avanturisti; ljudi koji nisu mogli "s mirom sedeti kući". U Johanesburgu noćni provod počinje posle 10 sati, a ako imate nešto više od turističkog duha treba otići u ulicu Roki strit (Rocky Street), sa velikim brojem noćnih barova i koktel klubova. Da se razumemo, tamo se ide na vlastitu odgovornost i uz obavezno pozivanje taksija u dolasku i odlasku. Ako niste toga kova onda fotoaparat i u ruke i po turističkom vodiču.
Život bez automobila je jednostavno nezamisliv i zbog toga što do skoro u gradu nije bilo nikakve vrste javnog prevoza. Danas postoji uspostavljen autobuski saobraćaj, ali je i dalje glavni gradski prevoz taksi. Vozi se levom stranom; većinom su vozila evropskih marki, koje imaju svoje fabrike u JAR. To je bio način da se zaobiđu ondašnje sankcije Ujedinjenih nacija, uvedene zbog aparthejda, pa je JAR dugo vremena bila jedina zemlja u kojoj se pored Nemačke proizvodio "Mercedes".
Postoji i znatan broj ljudi naše emigracije. Kako iz opravdanih razloga nismo "preležali" Zlatnu groznicu, uglavnom su to iseljenici iz vremena komunizma na našim prostorima, čija je brojnost "osvežena drugom turom" iz ere nacionalizma istih. Svake nedelje je okupljanje u Crkvi svetog Tome, gde i pored svih naših originalnosti, nije loše otići i razmeniti koju sa zemljacima, pogotovo ako ste emigrant. Stvarno, kad čovek ovako na papiru pogleda, JAR izgleda i zvuči kao obećana zemlja, što mnogima ona i jeste, ali sam dužan da napomenem za neke buduće iseljenike u ovu prelepu zemlju, da su do pre ukidanja aparthejda mnogi otišli sa rukama u džepovima i vrlo brzo se snašli, ali da su danas karte podeljene i da ih znam bar deset koji su naseli na priču o favorizovanim belcima i vratili se nazad iz tog drugačijeg sveta.

Danas je Južnoafrička Republika potpuno nova zemlja, koja se iz korena promenila. Mržnje i dalje ima i bila bi to laž da se kaže da se preko noći svi uhvate u Užičko kolo, pa da se posle ponovo "ganjaju" kao neka domaća bela plemena. Verovatno se neki nikada neće izlečiti od predrasuda, ali velika većina o tome više ne razmišlja. Beli i dalje gunđaju jer su dosta privilegija sa kojima su se rodili sada izgubili, pa se to može razumeti, ali se moraju pomiriti sa sudbinom. Ni sada im nije loše, naprotiv. Situacija je toliko drugačija da je i domaćinima sve ovo novo i neobično, baš kao i novajlijama, a Johanesburg je sve lepši i lepši. Koliko su se stvari promenile govore i podatak da je sada veća diskriminacija između novih crnih doseljenika iz okolnih zemljaka i crnog domicilnog stanovništa, a ima čak i sukoba. Ovi im valjda uzimaju posao, te ih nazivaju dođošima. Cirkus, ali pouzdan znak da je stanovništvo sa crnobele slike prešlo na tehnikolor.

Zime nema, jeseni nema, leta nema - samo proleće. Kao leti na Zlatiboru. Takođe na 1.700 metara nadmorske visine Johanesburg je idealno mesto za krvna zrnca i petnaestak dana "visinskih priprema" za novu radnu sezonu. Jeste li bili nekad u Africi? A na Svetskom prvenstvu u fudbalu? Mislite da se sve može opisati u turističkom tekstu? 2010. će "dole" biti nešto što svet do sada sigurno nije video...

svet je jednak zbiru znanja koje imamo o njemu

joškin šiljan

darko