maja - oslić hoki

Oslić Hoki je najdivnija osoba na svetu. Ja volim da se igram u pesku i da pravim pitu od lišća sa obala Tihog okeana. Kad krenem svojom super soničnom podmornicom kroz najdublje delove ljudske duše, uspevam da kreiram svetsku ekonomsku krizu u glavi. Vožnja traje godinama i lagano se završava na kraju ljudske civilizacije kakve smo je do tada poznavali. Negde u daljini se čuje glas promukao i tih odzvanja poput vetra u tamnom usnulom kraju negde u dubini nekih dalekih šuma. Dolaze crne rupe, gutaju kiše i oblake. Vremenska prognoza nije dobra, kažu tamo neki da vremena više nema. Čuju se bubnjevi, odzvanja i nestaje sloboda ispod neke zastave u još jednoj pogrešnoj državi. Neko je sanjao Jugoslaviju. Možda i još jednu okrnjenu stranicu istorije okrenemo naopačke i vratimo dostojanstvo gde su nestale umerene klime? Kopaju duboko u kosmosu da ih pronađu. Prosulo se božje vino. Neko ga uporno trazi nazad. Krijemo ga u telima svojim i čekamo crne rupe.

Gde ste do sada? Lažu nas tamo neki bogovi koji još uvek nisu shvatili da smo spremni da ih ubijemo brzo i bezbolno. Samo neka bude humano. Inače, ja jesam humanista i krajem ovog veka prodaću svoju dušu, ali ne đavolu, ma daj, nikada, već divnim rupama crnim. Gde li se sakrio taj mali Bog? E, bas bih da ga vidim i kažem mu  kakav je majmun. On i nije svestan da smo mi divni ljudi otkrili evoluciju. Gde li beše taj raj, jednom smog, a kupili smo ga za marke, dok nas sad nas malo zezaju ove nove valute. Neka tamo Evropa se ujedinila pa su smislili novu novčanicu o kojoj treba da sanjamo, da se klanjamo, izvinite. Osećam neku čudnu nostalgiju prema papirusu i pitam se kakav bi facebook bio u to vreme. Milioni poštara jure na letećim ćilimima da poboljšaju komunikaciju među ljudima dok mi osećamo u udobnosti našega doma, euforiju za lažnu povezanost sveta.

Zamislite samo na tren da se nekim čudom oglase zvona na kuli iznad vrha krova sveta i onda dođe do rata. Pucaju ljudi, a sa druge strane eto ih planine, reke, mora, livade, peščane plaže, pustinje, maleni maslačak koji odoleva neprekidnoj paljbi. To valjda ne mora ni da se zamišlja, već smo pobedili. Ukrotili smo te bezdušne skotove. I sad se divimo njihovoj lepoti. Ha, to je čovečanstvo da znate tamo u budućnosti kad vas neko pita ko smo i zašto smo ovde. Ja vam dajem odgovor na vaša večna pitanja, namerno kažem vaša, jer planiram da se otcepim uskoro. Možda dam svojoj planeti ime zemlja, lepo je znati koga eksploatišeš, to je jednostavno ljudski. Niste možda čuli, ali smo izmislili i nešto lepo, ali nećemo sad o tome, ta ideja je tek u začeću i koristimo je kao metaforu, uglavnom, ali sprovešćemo taj projekat uskoro, samo da ne zeznemo stvar sa ove crne rupe. 

Muči me nešto ova beleška, ne mogu, a da ne naslutim da vi nećete uvideti ozbiljnost situacije. Mada to i nije tako lose, ja lično jedva čekam to vreme robota i kloniranja, on već tu, ali zamislite mnogo ovakvih oslica još kompjuterski korektinih kako tipkaju snagom uma o nekim novim crnim rupama. Znam da bi ste to voleli, zato na posao, ostalo je još mnogo od ove planete da se iskoristi, a valute se menjaju. Došla je i kriza. Evo jure tamo neki ljudi i moju divnu personu, a ja ko svaka riba pokušavam da se izmigoljim nekako mada velike su njihove mreže, ali ako ovo sa kloniranjem uspe, možda i pobedimo nekako. Bolje da nas je više pa bili i klonovi sa onim crvenim nosićima, uspešno ćemo služiti i zasmejavati po potrebi one druge sto skupljaju valute i imaju neke sada čudne šefove. Ma pametni smo mi, pokazaćemo tim proročanstvima tako što ćemo ih lepo ignorisati kako drugo nego kao ljudi… Živeli!

marko - skatofagija

Sto je pretrpan knjigama, neke su osvojene, a neke tek flertuju sa mnom. Subotnja noć donosi zvuke iz spoljnjeg sveta i zabada ih u moj mozak: zvuke ljudi koji dovikuju jedni druge i snažno pritiskaju gas svojih prevoznih sredstava, zvuke pasa, nesvesnih činjenice da njihov lavež ništa ne menja i strasni zvuk što monotono razjeda svaku misao koju sa teškom mukom izvlačim iz nepostojanja – zvuk ritam masine!

Noć mirise na jesen, na alkohol. Sakrio sam se noćas od sveta da kopam po bezdanu svoje duše, da tražim zlatnu žicu, ali pronalazim samo ono od čega sam se sakrio.

Gitara ćuti u uglu, telefon ćuti na stolu, ja ćutim na wc šolji, a moj anus govori umesto mene neke nerazumljive, drevne reci. Iz mene izlazi tamna masa i truje prostoriju. Ustajem i dugo gledam u nju. Ruka sama poseže ka masi i ja je držim, topla je, odvratna. Sa punim šakama izlećem na ulicu i mahnito trčim ka izvoru zvuka. Obezbeđenje diskoteke, nesvesno s kim ima posla, trazi da im platim kartu, ja im pružam svoje ruke. Užasnuti su, muka im je. Koristim njihovo rastrojstvo i utrčavam unutra. Niko ne zna sta krijem, neki ipak osećaju. Didzej je na visokom postolju, jahač sprženih mozgova, bog tog mikrokosmosa. 


Lako je uspeti se gore. Stajem pored njega i mažem sprave masom. On užasnut doziva pomoć, koja i bez toga trči ka nama. Pokušavaju da me zgrabe, ali sam im odvratan i gade se da me dodirnu. Ja mašem ka njima svojim tamnim rukama i vrištim drevne, nerazumljive reci. Najzad se pojavljuje jedan sa palicom i ja se onesvešćujem. 



Noć miriše na jesen, na krv. Vezan sam. Zidovi su oko mene, u meni. “Bar sam probao”, kažem glasno, ali zvuk ritam masine prekriva sve i ja padam na kolena  i plačem.