Jedan moj kolega nedavno je napisao da su pedesetogodišnjacima u Srbiji poslodavci postali očuh, a država maćeha. U vreme kada su bili mladi i perspektivni, u SFRJ je traženo iskustvo, sada kada su iskusni, cene se mladi, pa je sredovečnima bliže grobno od radnog mesta!
Znači li to da je ovo društvo postalo tesno, da nema mesta za sve... i šta će biti s „prekobrojnima“?
Za sve je, smatra se, kriv kapitalizam. Krajem tih revolucionarnih 60-tih mladi su dobili poseban, gotovo povlašćen društveni i kulturni status, tradicionalne uloge i autoriteti razvodnjeni su na razne načine, a industrija zabave i reklama lepo, mlado telo uspostavila kao meru prestiža. Ali nije problem u ovoj promeni koja, u suštini, nosi dobru nameru. Problem je što je došla naglo, gotovo naglavačke, pa smo iz jedne krajnosti otišli u drugu, od veća staraca do ejdžizma!
Svemu ovome medijska kultura ide na ruku, vođena verovatno „rukom koja je hrani“, a zbog čega će mnogi ostati gladni. Postali smo roba, ili makar roboti koji besomučno kupuju što im se nameće. Šta imamo, šta radimo i kako izgledamo, to su pitanja s kojima nas uspavljuju i bude. Vrsta mobilnog telefona, lap topa i automobila su ulaznice za život. Znanje možete da kupite, da ga imate dakle formalno i nemate brige - ako vam je forma sjajno upakovana!
Velika je i providna, a nadasve neodrživa bila laž da smo svi jednaki. Sada se, gle čuda, pred nas ona ponovo stavlja u nekom modernijem obliku - ponovo svi treba da budemo isti, ali ovaj put večno mladi, snažni i uspešni! Da bi nam bilo lepo moramo pre svega da budemo - lepi! A onda nam se sva vrata otvaraju.
U sportu je ovakvo korišćenje prečica nazvano stranputicom, a uz to je i kažnjivo. Doping u toj društvenoj areni gotovo da je legitiman. Šminka, plastične operacije, brz i lak put do diplome, sve radimo brzo i lako, sve prihvatamo olako... U duhu, ili bolje reći bezdušnosti vremena i sama uvek jurim na posao, kao da će mi on pobeći, kao da će mi ga neko ukrasti... preskačem po dva stepenika i priznajem, prvo mesto na koje odlazim nije redakcija, već šminka. U kontekstu ove priče dekorativna kozmetika se nad estetskom može se nazvati tek lakom drogom.
Lažne grudi, lažna zadnjica, lažne usne - sve se prodaje. Kupujemo i ne razmišljamo da istovremeno sve to ima cenu, mnogo veću od one koju vrednujemo novcem. Tomas Man je rekao da je duh autor tela. Kada pogledam sve posledice terora mladosti, lepote i uspešnosti, od kojih me ipak ponajviše boli kad vidim kako se mladi suludo terorišu sumanutim parametrima lepote, zapitam se nije li ovde ipak neki zloduh, a ne duh autor tela?!
Ali, postoji i suprotna tendencija, da one koji su lepi i smatramo glupima, a mlade površnima. Teoretičari medija čak smatraju da može biti kontraproduktivno da vesti, ozbiljne političke i društvene debate, rade mladi ljudi.
Gde je nastala ta greška u koracima, kako smo to zagledani u cilj, u želji za uspehom, obnevideli?
Jedan moj prijatelj pokušao je da me ubedi da su čitavu tu zbrku pokrenule žene - one radije, kaže, biraju mlade, snažne i uspešne. I tako je trka počela. A prihvatajući te parametre, muškarci su, kaže, prihvatili nepisano pravilo da im uz njih sleduje i nova, mlađa žena. Što je i žene „uvelo“ u tu trku. Na „optuženičku klupu“ stavio je i one žene za koje se smatra da su utrčale na „muški teren“, što je stvorilo čitavu pometnju među ulogama.
Jedna takva priča sa „utrčavanjem“ mi je privukla pažnju, ali prvenstveno zbog toga što njena junakinja nije opterećena važećim parametrima uspešnosti i lepote. Ona je odabrala fudbal. Tačnije, dok većina žena na visokim potpeticama trči za karijerom i lepotom, ona trči za decom i loptom!
Ali, kako sama tvrdi i sport je klizav teren. Više nego igde drugde, ovde kako stariš, sve si manje poželjan na terenu... A za taj transfer u penziju, niko nas ne trenira. Pogotovo ako je o prevremenoj penziji reč.
Nekadašnji obredi inicijacije u zrelost sada su izokrenuti u inicijaciju u mladost preko raznih plastičnih operacija, opsesija dijetama, alternativnih metoda „povraćaja mladalačke energije“... Zavladao je kult tela. To, neminovno traži velika odricanja, ali povlači li za sobom neka osiromašenja?
Pitam se gde je granica između kulta i kulture tela, kako smo je prešli, kako smo zbog težnje ka božanskom savršenstvu sklopili pakt s đavolom?
Kako uopšte izaći na kraj sa tim kada, gledajući se u ogledalo, vidimo na sebi promene koje starost polako ucrtava, u vreme kada proticanje vremena nikako ne sme na nama da se vidi? Čak ni stara sugestija da se u tim godinama (a to su koje god - u kojima vas obuzmu ove strepnje), da bi ti bilo lakše, meriš „sa svojima“, danas pogotovo izaziva apatiju. Mnogi „naši“ teško se mogu prepoznati među nama, uglavnom su se raznim metodama „odmetnuli“ u mlađe. Uvek nam je upravo i bitno, da smo za korak ispred svojih. Dobar je taj takmičarski duh, ali možda bi bilo bolje za nas da se u ovom trenutku, kada je trka poprimila razmere jurnjave, setimo i one druge devize, važno je učestvovati.
Epilog ovog krosa modernih Narcisa može imati kobne posledice, ne samo za prekobrojne, koji ne idu u korak s vremenom, već i za sve učesnike i saučesnike. Živimo u laži i ta će nas istina utoliko jače zaboleti što je duže odlažemo. Ne kaže narod uzalud - preko preče, naokolo bliže. Mislim da je to lekcija koju ćemo tek naučiti. Mislim, nažalost i da ćemo na tom ispitu još dugo padati. Dok, tačnije, ne padnemo s nogu.
