Zlatna groznica
"Te noći je po prvi put do nas došla vest da je otkriveno zlato u Australiji. Ni o čemu drugom nije se pričalo sledećeg dana. Obuzela nas je požuda i nemir. Pismo za pismom je stizalo sa detaljima o bogatim nalazištima, visokim cenama i opštoj navali. Rasli smo u svojoj izolaciji i nemoći da delimo zaradu. Svaki čovek i neuspešan doseljenik otišao je brodom..."
Ovaj zapis iz 1852. godine, Džordža Rasela (George Russell), legendarnog kopača zlata, najbolje opisuje duh Zlatne groznice i čitave druge polovine devetnaestog veka. 1849. je otkriveno zlato u Kaliforniji, 1851. u Australiji; zatim u Tatiju u Južnoj Africi 1868. godine. To je bilo doba snova, avanturista i naseljavanja pustih kolonijalnih prostranstava.
Takođe, istorija Johanesburga počinje 1886. godine, onoga trena kada je Džordž Voker (George Walker) zapeo za komad zlatne rude na svom imanju u Vitvotersendu (Witwatersand). Gospodin Voker je zapeo na mestu na kojem će kasnije biti iskopano 40% svog svetskog zlata.
Zlato se na teritoriji Južne Afrike i Johanesburga traži još od 1852. sa promenljivim uspehom jer su ga svi očekivali u grumenastom ili peskovitom stanju, kao na drugim sličnim nalazištima širom sveta. Međutim ono je bilo tu, pod nogama, u crvenoj zemlji po kojoj su hodali, samo u malo drugačijem obliku. Džordžu Vokeru i njegovom prijatelju Džordžu Hanibolu (Honeyball) je zbog ovoga trebalo dosta truda da sakupe ljude i sredstva za ulaganja. Probleme su stvarale i tadašnje burske vlasti koje su i same donekle strahovale od pronalaska zlata, jer su sumnjale da bi u slučaju njegovog otkrića teritoriju morale prepustiti tada moćnijim Britancima, što se kasnije i desilo.
Kada je bilo jasno o kakvom se velikom nalazištu radi, za veoma kratko vreme ovu je teritoriju naselilo više od stotinu hiljada kopača i njihovih porodica, iako do Randa nije bilo nikakvih puteva. Vrlo brzo se iz haosa stvorio grad velikog potencijala, čiji ritam i danas mnogi ne mogu da savladaju.
Ipak, nisu se svi obradovali zlatu. Crno domicilno stanovništvo je odmah porobljeno i oterano u rudnike, a tih su se navika belci, u ovom ćošku sveta, teško odvikavali.
Aparthejd
Teritoriju Južnoafričke Republike kolonizovali su Englezi i Holanđani, odnosno Buri, kako se na ovom prostoru nazivaju od sedamnaestog veka zovu. To područje postaje posebno interesantno tek sa otkrićem dijamanata u Kimberliju 1867. godine i otkrićem zlata u Randu 1886. Nakon toga, obe ove kolonijalne sile su htele preuzeti dominaciju na ovom prostoru, tako da je dolazilo do neprestanih sukoba. Na kraju su ti sukobi prerasli u Burski rat 1899.-1902., posle kojeg su Britanci povratili izgubljeni uticaj. Pored mnogih sporazuma i dogovora, sukobi i tenzije između ove dve nacionalne grupe nisu prestajali sve do pojave Afričke nacionalne partije 1940. godine, koja je preuzela političku većinu na obe strane. Ova partija, sa za to vreme popularnim i veoma jakim rasističkim predznakom, kao glavnu stavku u svom programu imala je donošenje mnogih zakona nazvanih "aparthejd", kojima se ozvaničava bela dominacija i vlast u Južnoafričkoj Republici (JAR). Celokupno stanovništvo podeljeno je u tri grupe: beli - "osobe koje se očigledno mogu smatrati belim"; obojeni, odnosno Azijati ili osobe kojima jedan roditelj nije beo i crni kojima su oba roditelja afričkog porekla. Postojali su poslovi samo za belce; zabranjeni su mešoviti brakovi; uspostavljana je stroga restrikcija kretanja crnog i obojenog stanovništva, a u praksi se tolerisalo maltretiranje pa čak i ubijanje crnog stanovništva. Između ostalih, uspeli su isprovocirati jednog mladog advokata, Mahatmu Gandija, da se bavi politikom. Ponižen zbog nijanse kože, upravo u Johanesburgu, Gandi pravi svoje prve političke korake, okupljanja naroda i prve političke proteste. Kao opasan po sistem svojim nenasilnim metodama, biva izbačen iz zemlje i vraćen u rodnu Indiju. U šali se često kaže da im to Britanci nikada nisu oprostili.
U posleratnom periodu zbog pritiska zemalja pobednica nad fašizmom, ovi zakoni su se delimično menjali i prilagođavali, ali samo "kozmetički". Smisao i rezultat je bio uvek isti: jaka rasna segregacija. Režim je bio toliko neumoljiv da su formirali nezavisne crnačke države unutar JAR, tzv. Domovine, kako tamnoputi ne bi ostvarivali svoje glasačko pravo u republici belih ljudi.
Zbog ovoga je JAR sve vreme trpela kritike Ujedinjenih nacija i dugo je bila pod sankcijama. Pritisak spolja i iznutra bio je veliki. Borcima za slobodu crnaca sudilo se po zakonima protiv kojih su se borili, ili su njihovi politički skupovi bili brutalno prekidani, sa velikim brojem žrtava. Mnogo je ljudi izgubilo život u borbi za slobodu crnog stanovništva, koja neprekidno traje još od stupanja na snagu aparthejda. Najpoznatiji među borcima za slobodu bio je doskorašnji predsednik Nelson Mandela, koji je zbog svojih stavova najveći deo te borbe proveo u zatvoru i izrastao u simbol patnje i borbe crnog čoveka. Aparthejd je 1990. godine konačno propao...
Nakratko je došlo do osipanja belog stanovništva, uglavnom onih nesavesnih, ali su jak nacionalni ponos i unutrašnji interesi sprečili anarhiju i sačuvali državu, čija je vlast izborima 1993. potpuno prešla u ruke "crnih", tačnije Afričkog nacionalnog kongresa predsednika Nelsona Mandele.
Savremeni i ekskluzivni centar grada, simbol bele dominacije u JAR, u kojeg su crnci mogli ući samo uz dozvole gazda za koje su radile, preko noći su naselili crni stanovnici. Kao i svaki drugi prelazni period i ovaj je bio obeležen visokom stopom kriminala, ubistava i nesigurnosti. Paralelno se odvijao proces pomirenja na svim nivoima, a pored prvobitnog razočaranja i apatije, belo stanovništvo ipak nije napustilo svoju zemlju, mada su mnogi otišli. Teško je ponovo naći tako bogatu domovinu i kompromis je vrlo brzo postignut.
Sukobi između bele i crne rase bili su neminovnost. Iz ugla belaca to bi izgledalo ovako: mi smo došli i otkrili zlato sa kojim crnci nisu znali šta da rade, a doneli smo i civilizaciju sa sobom. Zašto bismo delili zaradu kad ovi nemaju pojma?! Sa strane crnaca to izgleda ovako: zlato i vama služi samo za minđuše kao i nama, i došli ste ovamo da nam smetate da mirno igramo uz tam-tam, što i vi vrlo rado radite. Jedino što vam vredi jeste škola. Mi vama zlato - vi nama školu?!
Ali, "bledoliki" nisu hteli ni da čuju da mali crnci idu u istu školu sa njihovim sinovima i došlo je do velike pobune u Sovetu 1976. godine, koja je skrenula presudnu pažnju sveta na ovaj njegov nesretni deo. Gradić Soveto, sada sastavni deo Johanesburga, simbol je borbe protiv aparthejda. Iz soveta se nekada izlazilo sa pasošem, a uterivalo silom, da bi danas uz previsok stepen ubistava sloboda možda bila pogrešno shvaćena. Johanesburg bez Soveta je kao Njujork bez Bronksa i Harlema. U njemu danas živi skoro milion stanovnika i nema belaca. Brojna su turistička mesta, uglavnom vezana za dugogodišnju borbu za slobodu, a najpoznatiji je Memorijal Hektoru Petersenu, prvoj žrtvi pobune učenika iz 1976. godine.
Grad
Johanesburg je i po površini i po broju stanovnika ogroman grad. Sa periferijom je prečnika oko 50 km i broji preko tri miliona stanovnika. Disproporcija je zbog toga što su retka naselja sa kućama naslonjenim jedne na druge. Po pravilu su okružene velikim brežuljkastim dvorištima i okućnicama, projektovanim tako da niko nikoga ne vidi i ne uznemirava. Obavezno su sa bazenima, što se vidi iz oglasa za nekretnine, gde se ne može naći kuća bez bazena.
Ceo grad je prepun drveća i to najčešće drveta džakarande (Jacaranda), koja u proleće ceo grad svojim cvetom boji u ljubičasto. Centar, koji obeležava visoki antenski toranj sa vidikovcem, svojim poslovnim zgradama arhitektonski nalikuje na severnoameričke gradove. U njemu se nalazi Muzej Afrike, najznačajniji muzej kulture i istorije Johanesburga, gde možete upoznati istoriju grada iz svih uglova, ili naprimer naučiti koja je razlika između Bantu i Zulu plemena, razliku između Bura i Holanđana itd.
Južno od centra se nalazi "Grad zlatnog grebena", rudnik zlata, koji je tek skoro otvoren za turiste, jer je bio u upotrebi. Neki tvrde i preteruju da iz aviona čitav ovaj predeo na suncu svetluca zlatnim sjajem, jer je veliki deo rude dosta bogate zlatom, kao jalovina odlagan i rasipan po okolini. Na istom mestu se nalazi i Muzej aparthejda.
U zapadnom delu grada nalazi se Njutaun; neki ga nazivaju azijskom četvrti, gde je Gandi otpočeo svoju nenasilnu borbu protiv kolonijalista i dosta je spomenika iz tog doba. Lavove možete videti u Parku lavova (Lion Park), a ostalu afričku faunu u gradskom zoološkom vrtu. Obavezno iskoristite sve izlete van grada i u prirodu. Johanesburg je bogat velikim parkovima i oazama mira, na kojima se možete približiti Africi, koju očekujemo da vidimo na ovakvom mestu...
Život
U jednom od zvaničnih propagandnih turističkih letaka piše: "Johanseburg je mesto gde možete da doživite Afriku i pijete čistu vodu iz česme". Čitavo mesto je čisto i uredno i zapadni standardi u higijeni su jedino na šta ćete ovde naići.
Većinu turista i novajlija odmah fascinira kvalitet i standard života. Cene su dosta niže od evropskih, a kvalitet robe i namirnica je isti, ili čak i viši. Jednostavno, pije se najbolja kafa, hrani najkvalitetnijim namirnicama i sa te strane južnoafrikanci nemaju premca. Na primer, u supermarketu možete kupovati sve što je najjevtinije na polici i opet da jedete marmeladu kakvu nigde drugo niste probali. U Johanesburgu standard belaca se može uporediti sa zapadnoevropskim ili bolje rečeno sa sličnim gradovima u SAD. Bela manjina i dalje živi i uživa veće ekonomske privilegije i bilo bi nerealno očekivati da se standard preko noći poravna, pa je nemoguće pričati o nekoj srednjoj vrednosti kao merilu kvaliteta života. Međutim, niko vas, bez obzira na poreklo, neće sputavati u svojim poslovnim idejama, ako vrede naravno, a prava i pravila ponašanja su slični američkim. Cene rada su dosta pale poslednjih godina, jer je sve veći broj gazda koji prave kompromise sa svojim egom, zarad zarade i jevtinijeg crnog radnika.
Noćni život je nešto posebno. Inače, ovo je onaj deo Afrike koji nije do kraja pokidao veze sa svojim kolonijalistima i poznat je po dobrom provodu. Valjda stoga što su tu tradicionalno dolazili većinom avanturisti; ljudi koji nisu mogli "s mirom sedeti kući". U Johanesburgu noćni provod počinje posle 10 sati, a ako imate nešto više od turističkog duha treba otići u ulicu Roki strit (Rocky Street), sa velikim brojem noćnih barova i koktel klubova. Da se razumemo, tamo se ide na vlastitu odgovornost i uz obavezno pozivanje taksija u dolasku i odlasku. Ako niste toga kova onda fotoaparat i u ruke i po turističkom vodiču.
Život bez automobila je jednostavno nezamisliv i zbog toga što do skoro u gradu nije bilo nikakve vrste javnog prevoza. Danas postoji uspostavljen autobuski saobraćaj, ali je i dalje glavni gradski prevoz taksi. Vozi se levom stranom; većinom su vozila evropskih marki, koje imaju svoje fabrike u JAR. To je bio način da se zaobiđu ondašnje sankcije Ujedinjenih nacija, uvedene zbog aparthejda, pa je JAR dugo vremena bila jedina zemlja u kojoj se pored Nemačke proizvodio "Mercedes".
Postoji i znatan broj ljudi naše emigracije. Kako iz opravdanih razloga nismo "preležali" Zlatnu groznicu, uglavnom su to iseljenici iz vremena komunizma na našim prostorima, čija je brojnost "osvežena drugom turom" iz ere nacionalizma istih. Svake nedelje je okupljanje u Crkvi svetog Tome, gde i pored svih naših originalnosti, nije loše otići i razmeniti koju sa zemljacima, pogotovo ako ste emigrant. Stvarno, kad čovek ovako na papiru pogleda, JAR izgleda i zvuči kao obećana zemlja, što mnogima ona i jeste, ali sam dužan da napomenem za neke buduće iseljenike u ovu prelepu zemlju, da su do pre ukidanja aparthejda mnogi otišli sa rukama u džepovima i vrlo brzo se snašli, ali da su danas karte podeljene i da ih znam bar deset koji su naseli na priču o favorizovanim belcima i vratili se nazad iz tog drugačijeg sveta.
Danas je Južnoafrička Republika potpuno nova zemlja, koja se iz korena promenila. Mržnje i dalje ima i bila bi to laž da se kaže da se preko noći svi uhvate u Užičko kolo, pa da se posle ponovo "ganjaju" kao neka domaća bela plemena. Verovatno se neki nikada neće izlečiti od predrasuda, ali velika većina o tome više ne razmišlja. Beli i dalje gunđaju jer su dosta privilegija sa kojima su se rodili sada izgubili, pa se to može razumeti, ali se moraju pomiriti sa sudbinom. Ni sada im nije loše, naprotiv. Situacija je toliko drugačija da je i domaćinima sve ovo novo i neobično, baš kao i novajlijama, a Johanesburg je sve lepši i lepši. Koliko su se stvari promenile govore i podatak da je sada veća diskriminacija između novih crnih doseljenika iz okolnih zemljaka i crnog domicilnog stanovništa, a ima čak i sukoba. Ovi im valjda uzimaju posao, te ih nazivaju dođošima. Cirkus, ali pouzdan znak da je stanovništvo sa crnobele slike prešlo na tehnikolor.
Zime nema, jeseni nema, leta nema - samo proleće. Kao leti na Zlatiboru. Takođe na 1.700 metara nadmorske visine Johanesburg je idealno mesto za krvna zrnca i petnaestak dana "visinskih priprema" za novu radnu sezonu. Jeste li bili nekad u Africi? A na Svetskom prvenstvu u fudbalu? Mislite da se sve može opisati u turističkom tekstu? 2010. će "dole" biti nešto što svet do sada sigurno nije video...
